» Kultura i umetnost

Den Braun: Poreklo

Den Braun: Poreklo

 

Den Braun je jedan od najčitanijih pisaca današnjice. Istakao se nekolicinom bestselera, uključujući i „Da Vinčijev kod“, koji spada među najprodavanije romane svih vremena.

Njegovo zanimanje za kriptografiju, simbole, kodove i tajne državne agencije, dovelo ga je do toga da napiše svoj prvi roman, „Digitalna tvrđava“ (1998), koji je odmah bio zapažen, jer istražuje vrlo osetljivu temu – tanku granicu između građanske privatnosti i nacionalne bezbednosti.

Jedan od njegovih narednih romana, triler „Tačka prevare“ (2001), bavi se sličnim pitanjima – moralom u politici, službama bezbednosti i državnim agencijama koje su, između ostalog, zadužene za zaštitu raznih tajni.

Roman govori o otkriću retkog predmeta, zakopanog duboko u arktičkom ledu, koji krije dokaze o velikog naučnoj obmani i majstorski isplaniranoj zaveri, sa ciljem da se svet dodatno zavadi i destabiliše.

 

 

 

 

Roman „Anđeli i demoni“ (2000) prethodio je njegovom najpoznatijem romanu i prvi je u kojem se pojavljuje lik Roberta Langdona, harvardskog eksperta za simbologiju.

Četvrti roman, „Da Vinčijev kod“ (2004), postao je bestseler koji je već prve nedelje po objavljivanju bio na prvom mestu liste Njujork Tajmsa. Ujedno, to je jedna od najpopularnijih knjiga svih vremena, sa prodatih 81 milion primeraka širom sveta.

Iste godine kada je objavljen, sva četiri njegova romana bila su na listi najprodavanijih, u jednoj nedelji.

Svi naredni romani ovog serijala: „Izgubljeni simbol“ (2009), „Inferno“ (2013) i najnoviji „Poreklo“ (2017), vezani su za isti glavni lik.

Braunovi romani prevedeni su na preko 50 jezika i prodati u više od 200 miliona primeraka.

Oni u kojima je glavni lik Robert Langdon, uključuju nas u istorijske teme, tajne organizacije i hrišćanstvo kao motive, što stvara dodatnu kontroverzu kojoj je jednostavno nemoguće odoleti.

Tri su Braunova romana adaptirana i po njima snimljeni filmovi Da Vinci Code (2006), Angels & Demons (2009) i Inferno (2016), dok je snimanje filma The Lost Symbol najavljeno ubrzo nakon izlaska knjige, ali ni posle nekoliko odlaganja, iz nepoznatih razloga dosad nije realizovano…

 

 

   

 

 

Braun tvrdi da njegove knjige nisu antireligijske, već jednostavno predstavljaju zanimljive priče za razmišljanje, utemeljene na nekim stvarnim, ali nedovoljno poznatim činjenicama, čiji je cilj da promovišu duhovnu raspravu i da se koriste kao pozitivni katalizator za samoispitivanje i istraživanje sopstvenih verovanja.

Nedavno je preveden i kod nas objavljen njegov najnoviji triler „Poreklo“, peti roman iz serijala o Robertu Langdonu, koji kritika opisuje kao najbriljantnije i najuzbudljivije, zapanjujuće inventivno delo najpopularnijeg pisca trilera na svetu.

U ovom romanu, Robert Langdon, profesor nauke o simbolima i verskoj ikonografiji, pozvan je u muzej Gugenhajm, u Španiji, kako bi prisustvovao šokantnom otkriću u istoriji čovečanstva, koje je realizovao jedan od njegovih bivših studenata sa Harvarda, futurolog Edmond Kirš.

Naravno, sve će, kao i obično, krenuti naopako, a Langdon će razrešavati misterije koje je Kirš počeo da obelodanjuje.

Uz to će morati da izbegava zamke koje mu prikriveni neprijatelji postavljaju, a pritom je moguće da ga i sama kraljevska porodica ometa u istrazi.

Ponovo su tu enigme, uzbudljiva otkrića i verske konspiracije, a čitaoce očekuje i jedno malo iznenađenje u odnosu na prethodne romane…

 

 

#

 

 

Sva trojica muškaraca klimnuše glavama u znak prećutnog odobravanja, iako je Kirš znao da je to ionako verovatno nepotrebno. Hteće da zakopaju ovu informaciju, ne da je objave.

„Ovde sam danas“, poče Kirš, „jer sam došao do naučnog otkrića za koje verujem da će vas zapanjiti. Reč je o nečemu čime se bavim dugi niz godina, u nadi da ću pronaći odgovore na dva najosnovnija pitanja našeg ljudskog iskustva. Sad kad sam u tome uspeo, došao sam upravo kod vas, jer verujem da će ova informacija duboko uticati na vernike sveta i vrlo verovatno prouzrokovati promene koje se mogu opisati samo kao, da tako kažemo, razorne. Trenutno, ja sam jedina osoba na svetu koja zna za ovo što ću vam uskoro otkriti.“

„Ovo što ćete uskoro videti“, reče Kirš, „nemontirana je verzija saopštenja koje ću, nadam se, podeliti sa svetom za otprilike mesec dana. Ali, pre nego što to učinim, želim da se posavetujem sa nekim od najuticajnijih svetskih religijskih mislilaca, kako bih stekao uvid u to kako će ove vesti primiti oni kojih se one najviše tiču.“

Biskup glasno uzdahnu. Zvučalo je pre kao da se dosađuje nego da je zabrinut.

„Intrigantan uvod, gospodine Kirš. Govorite kao da će to što se spremate da nam pokažete uzdrmati temelje svetskih religija.“

Kirš pređe pogledom preko drevnog repozitorijuma svetih tekstova. Neće uzdrmati vaše temelje. Razoriće ih.

Kirš je procenjivao muškarce pred sobom. Nijedan od njih nije znao da je za tri dana Kirš planirao da svoju prezentaciju objavi na jednom zapanjujućem, brižljivo koreografisanom događaju. Kada to učini, ljudi širom sveta shvatiće da učenja svih religija zaista imaju nešto zajedničko. Sva su bila potpuno pogrešna.

 

 

 

 

 

Edmondu sigurno nikad nije manjkalo samopouzdanja, pomisli Langdon zabavljen. Pre dvadesetak godina, mladi Edi Kirš bio je jedan od Langdonovih prvih studenata na Harvardu, kompjuterski zaluđenik raščupane kose, koga je interesovanje za šifre i dovelo do Langdonovog brucoškog kursa: Kodovi, šifre i jezik simbola.

Prefinjenost Kiršovog intelekta duboko je zadivila Langdona i, mada je Kirš na kraju napustio prašnjavi svet semiotike zarad bleštave budućnosti kompjutera, on i Langdon razvili su vezu student-profesor koja im je pomogla da ostanu u vezi čitave dve decenije nakon što je Kirš diplomirao.

Sada je učenik prevazišao svog učitelja, pomisli Langdon. Za nekoliko svetlosnih godina.

 

 

 

 

Ova zgrada ne samo što krši pravila, pomisli Langdon. Ona ih potpuno ignoriše. Savršeno mesto za Edmonda. Muzej Gugenhajm u Bilbau, u Španiji, izgledao je kao nešto što je pobeglo iz vanzemaljske halucinacije, vrtoglavi spoj krivih metalnih oblika koji kao da se naslanjaju jedni na druge, skoro nasumično.

Haotična masa oblika protezala se u daljinu, obložena sa više od trideset hiljada titanijumskih ploča koje su se bleskale poput ribljih krljušti i zgradi davale istovremeno organski i vanzemaljski izgled, kao da je neki futuristički levijatan ispuzao iz vode da se malo osunča na obali.

Dok je Langdon prilazio, činilo mu se da se obložena fasada menja sa svakim korakom, nudeći mu iz svakog ugla drugačije lice. Sad je mogao da vidi inajdramatičniju iluziju muzeja.

Neverovatno, iz te perspektive, izgledalo je kao da kolosalna građevina doslovno pluta na vodi, povrh širokog „beskrajnog“ zaliva koji je zapljuskivao spoljne zidove muzeja.

 

 

 

 

Langdon zastade na trenutak da uživa u ovom prizoru, a onda krete da pređe zaliv preko minimalističkog stepeništa koje je u luku prelazilo preko staklaste površine vode.

Bio je tek na pola puta kad ga prepade glasno siktanje. Dopiralo je odnekud ispod njegovih stopala. Zastade kao ukopan baš kad se vrtložni oblak magle pojavio ispod prelaza. 

Baš kada Langdon odluči da pođe dalje, mirnu površinu vode poremeti niz malih erupcija. Odjednom, pet vatrenih stubova vinu se u nebo iz zaliva, postojano grmeći poput raketnih motora što se prolamaju kroz magličasti vazduh i bacaju blistave svetlosne zrake po titanijumskim pločama muzeja.

Sada, hodajudi kroz maglu, Langdon krenu ka ulazu u muzej, zlokobnoj crnoj rupi u reptilskoj građevini. Dok se približavao pragu, pratio ga je nelagodan osećaj da ulazi u zmajevo ždrelo...

 

 

 

 

„Koja su to dva najosnovnija pitanja koja ljudski rod postavlja kroz čitavu istoriju?“

Langdon stade da razmišlja. „Hm, pitanja su sigurno ova: Kako je sve počelo? Odakle dolazimo?“

„Tačno. A drugo pitanje je prosta posledica prvog. Ne odakle dolazimo, već…“

„Kuda idemo?“

„Da. Te dve misterije počivaju u središtu ljudskog iskustva. Odakle dolazimo? Kuda idemo? Ljudsko stvaranje i ljudska sudbina. To su univerzalne misterije.“

Edmondov pogled se izoštri dok je nestrpljivo zurio u Langdona.

„Roberte, otkriće do kog sam došao…, veoma jasno odgovara na oba ova pitanja.“

Langdon se mučio sa Edmondovim rečima i njihovim opojnim značenjem.

„Ja…, ne znam šta da ti kažem.“

„Ne moraš ništa da kažeš. Nadam se da ćemo imati vremena da ozbiljno popričamo posle večerašnje prezentacije, ali u ovom trenutku moram da razgovaram sa tobom o mračnoj strani svega ovoga, potencijalnim opasnostima do kojih bi dovelo ovo otkriće.“

„Misliš da će biti posledica?“

„Bez sumnje. Odgovorivši na ova pitanja, otvoreno sam se suprotstavio duhovnim učenjima utemeljivanim vekovima. Problemi stvaranja čoveka i njegove sudbine po tradiciji leže u domenu religije. Ja sam za njih samo nametljivac, i religijama sveta se neće dopasti ovo što se spremam da objavim.“

 

 

 

 

Prošavši kroz galeriju i stigavši do izlaza, Langdon uhvati sebe kako zatečeno zuri u ogromno delo koje je dominiralo čitavim prostorom. Zvanično sam, pomisli on, pronašao najčudnije delo u ovom muzeju.

Raspoređeni po čitavoj prostoriji, drveni vukovi bili su prikazani u pokretu, kao da u dugom nizu trče ka suprotnom kraju galerije, gde su skakali uvis i svom silinom se zabijali u prozirni stakleni zid, završavajudi na visokoj gomili već mrtvih vukova.

„Zove se Bezglavo napred“, reče Vinston, sam od sebe. „Devedeset devet vukova slepo se zakucava u zid, simbolišući mentalitet krda i nedostatak hrabrosti da se odstupi od pravila.“

Ironija ove simbolike pogodi Langdona. Čini mi se da će večeras Edmond dramatično odstupiti od pravila...

 

 

 

 

„Kao organski kompjuter“, nastavi Edmond, „i vaš mozak ima operativni sistem, niz pravila koja organizuju i definišu sav haotični priliv podataka tokom čitavog dana: jezik, dopadljivu melodiju, sirenu vozila, ukus čokolade...

Kao što možete da pretpostavite, tok informacija koje pristižu, beskrajno je raznovrstan I nezaustavljiv, a vaš mozak mora da stvori neku predstavu o svemu tome.

U stvari, sam program kojim je napisan operativni sistem vašeg mozga, definiše vašu percepciju stvarnosti.

Na nesreću, na nama se sve slomilo, jer ko god da je pisao taj program za ljudski mozak, imao je uvrnut smisao za humor. Drugim rečima, nije naša greška što verujemo u sve te ludosti u koje verujemo.“

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat