» WTF

Egzorcizam i oslobađanje

Egzorcizam i oslobađanje

 

U svim kulturama sveta, od pamtiveka postoji verovanje da su razne vrste čulima nespoznatljivih entiteta, koji se (najčešće pogrešno) svi nazivaju demonima, u stanju da operišu u ovozemaljskoj stvarnosti, tako što zaposedaju, odnosno “kače” se na ljudska bića.

Oslobađanje ljudi od ovih formi, odvajkada su sprovodila specijalno za to obučena sveštena lica (počev od drevnih vračeva i šamana, pa do savremenih crkvenih egzorcista), ali se o isterivanju i isterivačima đavola, kao i o njihovim učincima, po pravilu uvek nerado govorilo…

S obzirom na sve češće slučajeve krajnjeg koristoljublja, pedofilije i drugih vidova zlostavljanja, razotkrivene u najvišim redovima sveštenstva, na posednutost demonima nisu imuni čak ni oni koji služe Gospodu…

 

 

Prema verovanjima u većini religija, najstrašnije što ljudskom biću može da se desi, jeste to da ga zaokupiraju neki od sotonskih slugu, koji na njega deluju manje-više pogubno: teraju ga da pomisli i izrekne ono što sam nikada ne bi, menjaju mu psihu, osećanja i ponašanje (čine da “ne bude sasvim svoj”), izazivaju kod njega razne bolesti i poremećaje, navode ga na nepoželjina, loša ili čak krajnje zla dela...

 

Pažljivim čitanjem Biblije, može se zaključiti da je Isus Hrist lečio (tačnije – isceljivao) ljude uvek istom metodom, tako što ih je oslobađao od infiltriranih nečastivih sila, kojih je u nekim ljudima bilo stvarno mnogo, čitav legion…

Ne bi se reklo da mu je za to bio potreban neki strogo ustanovljeni, jezivi ritual (a kamo li idolatrijski dekorisan prostor), već samo prava dijagnoza, ljubav i empatija koja podrazumeva veliku upućenost u ljudsku (ali i neljudsku) prirodu…

Uspešnost mu je bila stopostotna, što se, od onda, ne bi moglo reći ni za jednog egzorcistu, psihoanalitičara, psihijatra, farmakologa ili druge ljude koji se na razne načine bave ovakvom problematikom…

 

 

 

 

U borbi protiv sila zla, od postanka sveta pa do danas, najviše su se istakli ovlašćeni crkveni sveštenici.

U novije vreme, to više čini savremena psihijatrija, uz neizostavnu pomoć “svemogućih” medikamenata, proizvedenih u laboratorijama moćnih farmaceutskih korporacija…

Crkveni isterivači đavola još uvek se strogo drže uputstava koja je 1614. godine ustanovio papa Pavle V, u pravilniku „Rituale Romanum“,koja je u XIX veku dopunio papa Lav XIII, uočivši da se demonsko prisustvo kod posednutih prepoznaje na osnovu sledećih vidljivih znakova: znoj im smrdi na sumpor, pokazuju odbojnost prema crkvi, religijskim simbolima i vrednostima, snaga im je nesrazmerna fizičkoj građi i starosti, a odlično govore strane jezike sa kojima nikad ranije nisu došli u kontakt...

U ovom klasičnom ritualu, stručno lice, trudeći se da (ne) podlegne demonskim iskušenjima, pa da i samo postane domaćin nekome od njih, na sve moguće načine pokušava da iz zaposednute osobe istera nečastivog.

Propisani obred, za osobe nad kojima je sproveden i za njihove bližnje, predstavlja veliki šok, od kojeg se obično do kraja života ne oporave, uprkos svim pokušajima da im se pomogne da posle ovog čina nastave sa normalnim životom…

 

 

 

 

 

U crkvenoj praksi svih religija, egzorcizam je, kao obred izgona demona iz ljudi, već odavno poznat, a nije tajna ni to da se sprovodi i danas.

Međutim, pravo interesovanje široke javnosti za ovakvu praksu naglo je poraslo pre 44 godine, pošto je reditelj Vilijam Fridkin, po romanu Viljema P. Blatija, snimio film „The Exorcist“.

Iako ovo nije prvi film sa ovakvom tematikom, misteriozni događaji koji su ga pratili doveli su do velikog interesovanja za ovakvu vrstu priče.

Između ostalog, tokom snimanja ovog filma, u iznenadnom požaru izgoreli su svi studijski enterijeri, osim prostorije koja je predstavljala sobu devojčice Regan, koju je, po priči, zaposeo đavo. Zatim je sin glumice koja je pozajmila glas demonski zaposednutoj devojčici, masakrirao ženu i ćerke, posle čega je izvršio samoubistvo…

Od ostalih mnogobrojnih kasnije snimljenih filmova o egzorcizmu, koji po pravilu postižu veliki komercijalni uspeh, treba pomenuti „Isterivanje đavola iz Emili Rouz“,„Iza brda“ „Obred“, „Opsednutost“, “Đavo u tebi”, “Tajne Vatikana“...

 

 

 

 

 

Egzorcam se sastoji u tome da se pre samog čina isterivanja stupa u kontakt sa prikačenim demonima.

Mora se saznati njihov broj u osobi, njihova imena i razlog zaposedanja. Ako ih je više, svaki se mora isterivati pojedinačno.

Po pričama egzorcista, tokom ovakvog postupka mogu se događati strašni prizori, puni raznih neprijatnosti. Zato je potrebna čvrsta odlučnost i vera egzorciste, jer se u protivnom može dogoditi da demoni pređu na njega ili neku drugu prisutnu osobu.

Po svedočanstvima, demoni tokom ovakvog rituala progovaraju dubokim, zastrašujućim glasom (nalik na znatno usporeni i razvučeni snimak), deklamuju verske tekstove unazad ili na stranim jezicima nepoznatim domaćinu, reže i urliču, teraju domaćina na skaredan govor, pljuvanje i povraćanje, pokazuju izuzetnu snagu i agresivnost, pokušavaju da povrede prisutne i teraju posednutu osobu na samopovređivanje…

Nakon utvrđivanja identiteta i prirode demona, egzorcista im se obraća ponaosob i zapovedničkim tonom naređuje im da napuste domaćina, oslanjajući se pritom na isceliteljske božanske sile…

 

 

 

 

Proučavaoci ovih fenomena smatraju da su najčešće žrtve posednutosti ljudi koji su preživeli vrlo traumatične događaje; slabi, bolesni, nezaštićeni i nemoćni (naročito deca i starci); oni koji dugo borave u oblastima sa jakim štetnim zračenjima ili na mestima velikih pogroma i katastrofa; osobe sistematski izlagane torturi, radi cepanja, programiranja i kontrole uma; zavisnici od droga, alkohola, pornografije i seksualnih perverzija, kockanja, novih tehnologija ili gomilanja materijalnih dobara; ljudi koji se, bez dobre upućenosti, bave mentalnim i duhovnim praksama koje ih otvaraju prema uticajima različitih energija, pa tako i krajnje negativnih i opasnih…

Po njihovom tumačenju, razni demoni, đavoli, gremlini, vampiri, vukodlaci..., pa i sam sotona, nisu stvorenja, nego samo različiti oblici sila tame (negativnih energija) kojima su ljudi davno nadenuli ovakva imena, shodno onome kako su te sile doživeli i kako su se u kontaktu sa njima osećali.

Sumnja u to da je neko zaposednut stranim entitetom najčešće se, na žalost, pojavljuje tek posle dugotrajnih bezuspešnih pokušaja da se osoba, kod koje su konstatovani poremećaji psihe, ličnosti i ponašanja, različitim konvencionalnim sredstvima dovede u zdravije stanje.

 

 

 

 

“Mala studija o ljudskim i neljudskim entitetima i utjecajima”, hrvatskog autora Denisa Kotlara, nastala je na osnovu temeljnih istraživanja različitih nevidljivih uticaja koji su od davnina nezaobilazni pratioci ljudskog roda i najčešći uzroci ličnih i kolektivnih patnji, sukoba i nesreća.

Autor zaključuje da se ovoj tematici, koja predstavlja jedan od najvećih tabua modernog doba, uglavnom pristupa s jedne strane krajnje senzacionalistički, navodima o posednutosti, uz iskrivljene ideje kakve su prikazane u holivudskim horor filmovima.

S druge strane, tema je predmet ismevanja i omalovažavanja, posebno od strane autoriteta i sledbenika zvanične nauke, koja ne odustaje od bezuspešnih pokušaja da ljudsko ponašanje, psihičke sadržaje, osećanja i stanja objasni isključivo na materijalistički način: genetskim nasleđem, posledicama hemijskih procesa u mozgu ili naučenim društveno uslovljenim pravilima.

Predstavnici humanističke nauke i psihologije ovakve pojave olako svrstavaju u red pukog fantaziranja, poremećaja ličnosti ili demencija, kojima ne mogu da utvrde uzrok, ali nemilice “leče” njihove posledice pomoću medikamenata i agresivnih terapija, odbacujući sve druge mogućnosti kao primitivne i zastarele.

 

 

 

 

Mala studija, koja je dostupna kako u štampanom tako i u besplatnom elektronskom izdanju, napisana je sa željom da narodu približi istraživanja i rad nekolicine odvažnih psihoterapeuta koji su se u svojoj dugogodišnjoj praksi svakodnevno susretali sa različitim vrstama uticaja na ljudsku psihu i uspevali da, svojim nekonvencionalnim metodama, znatno poboljšaju stanje svojih pacijenata, bez korišćenja hemijskih sredstava i invazivnih postupaka.

Ova knjiga pre svega podstiče na razmišljanje i preispitivanje, nudi razjašnjenja koja omogućuju nove uvide i pristup problematici različitih vrsta entiteta koji mogu da imaju velikog uticaja na ljudsku psihu i ponašanje, a bez navođenja čitaoca da zauzme neki od ekstremnih stavova o lutajućim i prizemljenim dušama, astralnim fragmentima, ličnim i kolektivnim misaonim formama, kletvama i urocima, demonskim i drugim nematerijalnim bićima...

Studija se bavi kategorizacijom i nastankom različitih nematerijalnih entiteta; poreklom, mogućim uzrocima i načinima njihovog kačenja na ljudsko biće; simptomima i posledicama, ali i merama prevencije ovakvog parazitiranja; upoređivanjem simptoma nakačenja sa manifestacijama medicinski dijagnostifikovanih bolesti i stanja, a posebno sa poremećajem višestruke ličnosti i šizofrenijom, za koje su, po autorovom mišljenju, u mnogim slučajevima krivci upravo ovi tajni podstanari ljudske psihe.

Uz to, autor daje uporedni pregled metoda za oslobađanje od različittih vrsta nakačenih parazitskih formi.

Primeri oslobađanja koja je sproveo sam autor, trebalo bi da doprinesu stvarnom razumevanju ovih postupaka, koji se umnogome razlikuju i pokazali su se znatno efikasnijim od ritualnog crkvenog egzorcizma...

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat