» Kultura i umetnost

Meri Šeli i 200 godina Frankenštajna

Meri Šeli i 200 godina Frankenštajna

 

 

Učite od mene, ako ne iz mojih pouka, onda bar iz mog primera, kako može biti opasno sticanje znanja i kako je mnogo srećniji čovek koji veruje da je njegov rodni grad ceo svet, nego onaj koji teži tome da bude veći nego što njegova priroda dopušta.

Da bismo ispitali uzroke života, moramo se prvo obratiti smrti.

(Viktor Frankenštajn)

 

O, Frankenštajne, ne budi pravičan prema svakom drugom, a okrutan samo prema meni, koji polažem najveće pravo na tvoju pravednost, pa čak na milosrđe i naklonost. Zapamti da sam ja tvoja tvorevina; ja treba da budem tvoj Adam, ali sam više pali anđeo koga lišavaš radosti, iako nisam ništa zgrešio.

Srce mi je bilo prepuno ljubavi i čovečnosti, ali zar nisam usamljen, nesrećno usamljen?

Prokleti, prokleti tvorče! Zašto još živim? Zašto nisam istog trena ugasio tu iskru života koju si mi tako okrutno podario?

(Frankenštajnovo Stvorenje)

 

Videla sam, zatvorenih očiju, tako jasno sliku u svom umu: ubledelog studenta ukletih umetnosti, kako kleči pored bića koje je sam stvorio. Videla sam ispruženu odvratnu opsenu čoveka kako, usled delovanja neke moćne mašinerije, počinje da pokazuje znake života i meškolji se nelagodnim, poluživim pokretom. Zastrašujuće, kako bi užasno zastrašujuće bile posledice pokušaja čoveka da izvrgne ruglu čudesne mehanizme Tvorca.

Osetila sam tu praznu nemoć pronalaska koji predstavlja najveću bedu autorstva, kada tupo Ništa odgovara našim paničnim pozivima.

Nijedan čovek ne bira zlo zbog zla, on samo pravi greške zbog sreće i dobra koje traži.

(Meri Šeli)

 

Ovo nije roman koji će vam skočiti u lice i vrisnuti. Frankenštajn je podjednako misaon koliko i zastrašujuć. Štaviše, postaje strašniji što ga više promišljate i upravo to ga čini užasnijim od gotovo svih romana mraka i groteski.

Ovo delo je poprište metafora, kutak za preispitivanje društva i filozofsko istraživanje. Prožimaju ga goruća društvena pitanja, od kojih su mnoga uvek aktuelna: izigravanje Boga, etičnost u nauci, moć i cena znanja…

Frankenštajn je studija osnovnih principa ljudske prirode, kroz neverovatnu priču o opsednutosti, krivici i, konačno, osveti. U svojoj suštini, Frankenštajn je pre svega upozorenje.

(Stiven King)

 

 

 

 

 

Ove godine, navršavaju se puna dva veka otkad se svet prvi put suočio sa nesrećnim monstrumom koji je na njega ostavio tako snažan utisak, možda ne toliko zbog toga što je mnogo strašniji od svih onih sa kojima se ranije susretao, nego zato što su ga, za razliku od svih prethodnih, proizveli ljudski um, ruka i tehnologija…

Roman „Frankenštajn ili Moderni Prometej“ (Frankenstein or The Modern Prometeus) koji je 1818. godine objavljen prvi put, danas se smatra prvim naučno-fantastičnim literarnim ostvarenjem.

„Frankenštajn“ je u XIX veku tri puta izdat anonimno i izazvao brojne kontroverze, a najviše ih se odnosilo na aluzije o božjoj kreaciji. Kada je identitet autorke otkriven, usledila je nova – kako je jedna mlada žena mogla da zamisli i razradi tako groznu ideju?

Uvod u knjigu nastao je kada su Meri Šeli zamolili da sledeće izdanje ukrasi tekstom o nastanku priče, na šta je ona drage volje pristala, kako bi sebi i čitaocima pokušala da odgovori na ovo pitanje. ..

 

Ova gotička horor priča, koja tokom 200 godina sve više dobija na popularnosti i jezivosti, postala je nepresušna inspiracija za mnoge pozorišne adaptacije i grafičke novele, a po scenarijima koji se na nju donekle oslanjaju, snimljeno je nekoliko TV serija i više od 130 filmova, počev od neme verzije Frankenstein (1910), pa do najnovijeg Victor Frankenstein (2015).

Većina ovih ostvarenja manje-više odstupa od romana i prilagođena je tetrenutnom ukusu i očekivanjima publike, dok se Mary Shelley’s Frankenstein (1994), u režiji Keneta Brane, sa njim, Robertom de Nirom i Helenom Bonam Karter u glavnim ulogama, striktno drži knjige.

 

Svima nam je poznato kako otprilike izgleda bezimeno čudovište iz romana, kao i to da ga je stvorio naučnik (doktor, student ili medicinski praktikant?) Viktor Frankenšajn.

U kasnijim verzijama priče, ovo stvorenje bez identiteta, po svom je tvorcu nazvano – Frankenštajn, a pod tim imenom poznato je i danas.

Sam naučnik, njegov kreator, polako je postajao sve manje bitan kao pojedinac i sve više sinonim za opsesivno zadiranje u nešto čemu još nismo dorasli, opasnu ambiciju i težnju za ličnim uspehom po svaku cenu, bez prethodnog razmišljanja o odgovornosti koju naša dela sa sobom nose, dok njegova kreacija predstavlja svako ljudsko biće, bez svoje krivice odbačeno od strane društva i izvitopereno u svom očajanju i bedi, usled čega neminovno postaje ogorčeno, agresivno i puno mržnje...

 

 

 

 

Engleska književnica, dramski pisac, filozof, biograf, putopisac i esejista Meri Vulstonkraft Godvin, rođena je 1797. godine u Londonu. Ćerka engleskog političkog filozofa Vilijema Godvina i književnice, filozofa i feministkinje Meri Vulstonkraft, bila je veoma inteligentna i imala široko neformalno obrazovanje, zahvaljujući svom ocu od koga je usvojila liberalne političke stavove i način života.

Sa 17 godina, započela je vezu sa njegovim političkim sledbenikom, romantičarskim pesnikom i filozofom Persijem Bišem Šelijem. Zbog svojih stavova i činjenice da je Persi u to vreme bio oženjen, mladi nekonvencionalni par bio je konstantno izložen ostrakizmu (preventivnom udaljavanju iz sredine, zbog potencjalne opasnosti od nepovoljnog moralnog i političkog uticaja), a kasnije suočen sa finansijskim problemima i stalnim nesrećnim događajima.

Mada su se Meri i Persi venčali krajem 1816. godine, posle smrti njegove dotadašnje žene, razne tragedije nastavile su da ih prate celoga života, sve do Persijevog nesrećnog utapanja 1822. i Merine smrti 1851. godine, od nedijagnostikovane bolesti za koju se danas smatra da je bio tumor na mozgu.

Šelijeve je nadživeo samo jedan njihov sin, dok su im druga deca umrla nerođena ili u vrlo ranom detinjstvu.

 

 

 

 

Tokom 1816. godine, devetnaestogodišnja Meri počela je da piše priču o naučniku koji od delova leševa stvara živo biće, razumno i osećajno stvorenje koje ima natprosečnu snagu, ali je za sve oko sebe ipak nakaza oživljena elektricitetom.

Ova prva verzija veštački stvorene inteligencije i dan-danas pobuđuje široko interesovanje i postavlja mnogobrojna etička pitanja, a okruženje u kojem je nastala, već je samo po sebi najblaže rečeno neobično i pomalo jezivo.

Leto te godine, Meri Vulstonkraft i Persi Šeli proveli su sa Lordom Bajronom, Džonom Vilijemom Polidorijem i Kler Klermont na Ženevskom jezeru, u Švajcarskoj.

U analima, 1816. godina zabeležena je kao „Godina bez leta“, jer je bila izuzetno hladna, za šta se kasnije kao krivac ispostavio indonežanski vulkan Tamboru, koji je tokom erupcije izbacio u atmosferu velike količine pepela i tako izazvao prolazne klimatske promene.

Zbog nenormalne hladnoće i stalnih oluja, malo društvo je sve vreme bilo zarobljeno u Vili Diodati, gde su odseli, pa im je nedostatak zanimljivosti i višak vremena poslužio kao motiv za organizovanje takmičarke društvene igre, na temu ko će napisati najbolju horor priču, što se pokazalo kao veoma produktivno, jer su neke od njih, na čelu sa onom koju je napisala Meri, ubrzo postale i do danas ostale popularne.

Veoma je zanimljivo to kako je Meri došla do raznih ideja i detalja, a zatim ih povezala, kombinovala i iskoristila u svojoj priči.

 

Prva pomisao na mogućnost vraćanja u život potekla je, na žalost, od tragedije koju su ona i Persi lično doživeli, kada im je dete, koje je na svet došlo dva meseca ranije, umrlo samo 11 dana nakon rođenja.

 

Ime naučnika, pod kojim je kasnije postalo poznato i njegovo sklepano stvorenje, Meri je pozajmila od nemačkog seoskog imanja Frankenstein, sa dvorcem u kojem je naučnik, teolog i alhemičar Johan K. Dipel izvodio čudne eksperimente, uključujući i one na ljudskim telima, koja je noću krišom vadio iz grobova, skrnavio ih i delove koristio za spravljanje jedinstvenog eliksira besmrtnosti, ulja velike gustine i neprijatnog mirisa.

Dipel je bio poznat i po tome što se oštro protivio crkvenom učenju o spasenju duše, umesto kojeg je zastupao stav o ponovnom rođenju, zbog čega je imao velike probleme, progone i nekoliko hapšenja.

Zamak Frankenštajn, od kojeg su danas ostale samo ruševine, Meri i njen budući muž obišli su na putu za Ženevu.

 

Drugi deo naziva njenog romana predstavlja omaž starogrčkim mitovima, Eshilu i njegovom „Okovanom Prometeju“.

 

 

 

 

Dvadesetogodišnji Polidori bio je Bajronov lični lekar, koga je on svuda vodio sa sobom, a koji je kasnije postao poznat po svom romanu „Vampir“, izdatom 1819. godine i takođe osmišljenom tokom ovog „letovanja“. Ovo je prvo delo u kojem su književno integrisani razni folklorni elementi priča o vampirima.

Pored Merinog svestranog obrazovanja i talenata, pri pisanju njenog romana o Frankenštajnu značajnu je ulogu imao upravo Polidori, kao i čitav niz prethodnih koincidencija, koji je učinio da se ovde celo društvo nađe na okupu.

 

Izgleda da je njena gotička melodrama, sa blagim osloncem na judaistički mit o Golemu, naučno-fantastični momenat poprimila baš na Polidorijevu inicijativu.

Naime, on je bio upoznat sa ogledima (i voleo je da ih pominje) koje je nekoliko godina ranije sprovodio italijanski lekar Đovani Aldini, nećak slavnog Luiđija Galvanija, čoveka po kome je pojava kontakcije mišića stimulisanih električnom strujom dobila naziv „galvanizam“.

Aldini je bio veoma posvećeni naslednik svoga ujaka, pa je od proučavanja galvanizma pomoću žabljih bataka otišao mnogo dalje. Godine 1802, u Londonu, on je efekat galvanizma javno demonstrirao propuštajući struju kroz leš jednog teškog kriminalca, pogubljenog vešanjem.

Iako je telo bilo zasigurno mrtvo, bez krvi i sa prekinutom kičmenom moždinom, prilikom eksperimenta „vilica mrtvaca počela je da drhti, mišići su se grčili, a jedno mu se oko otvorilo. Jedan prisutni muškarac bio je toliko užasnut onim što je video, da je ubrzo preminuo od šoka“.

Iako jeziv, ovaj Aldinijev eksperiment bio je prapočetak tehnike reanimacije, odnosno, njene treće faze – defibrilacije.

 

Meri je imala pet godina u vreme kada je Aldini izvršio eksperiment i živela je u okruženju gde se o tome pričalo, pa joj je verovatno samo trebalo malo podsećanje...

 

 

 

 

Po mnogim mišljenjima, kao inspiracija su joj poslužili i mnogobrojni eksperimenti Lazara Spalancanija (1729-1799), utemeljivača moderne biologije, čija su se najznačajnija proučavanja odnosila na problematiku regeneracije i razmnožavanja životinja, sa posebnim akcentom na fiziologiju krvotoka i disanja.

Ovaj naučnik je ogledima prvi dokazao fenomen anabioze – oživljavanja dehidriralih i promrzlih životinja, što ga i danas dovodi u vezu sa Frankenštajnom.

 

Još neke stvarne ličnosti mogle su da posluže pri stvaranju lika Viktora Frankenštajna.

Jedan od njih je Džejms Lind (1716-1794), škotski lekar poznat po tome što je uveo obaveznu upotrebu limuna u ishrani mornara. Zahavaljujući njemu, na britanskim brodovima je gotovo nestao skorbut, smrtonosna bolest koja nastaje zbog nedostatka vitamina C u organizmu. Ono što je za Linda i dr Frankenštajna bilo zajedničko, jesu njegovi eksperimenti na leševima, koje je izvodio pomoću električne struje.

 

Nemački hirurg Karl August Vajnhold (1782-1829) bio je poznat po ekstremno surovim metodama lečenja životinja. Da bi ih povratio u život, on je iz bolesnih mačaka izvlačio kičmenu moždinu i umesto nje u njihovo telo ubacivao cink i srebro.

Čak se pričalo da je, koristeći njegove metode, Lord Bajron jednom pokušao da izleči svoju bolesnu mačku…

 

Na kraju, možda je Meri svoju zamisao o Frankenštajnu konačno uobličila tokom jednog od Persijevih razgovora sa Lordom Bajronom o Erazmusu Darvinu (unuku i nosiocu prezimena slavnog evolucioniste Čarlsa) i njegovom zastupanju teorije spontane generacije, čiji je smisao u sledećem: „…možda se komponente stvorenja mogu proizvoditi, spajati i pokretati vitalnom toplotom…“.

 

Po svemu sudeći, inspiracije za priču o Frankenštajnu u ono vreme nije nedostajalo (a ne manjka je ni danas).

Bio je potreban samo čudni sticaj okolnosti, kako bi Meri Šeli sastavila mnoge deliće i ugradila ih u glavni lik svog briljantnog romana, koji nas već puna dva veka podstiče na razmišljanje o tome postoji li jasna granica između ljudi i monstruma i navodi nas na preispitivanje sopstvene ljudskosti…

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat