» Džon Karpenter: Prvo lice straha

Džon Karpenter: Prvo lice straha

Džon Karpenter: Prvo lice straha

 

 

Strah je univerzalno osećanje.

Svaka osoba u svakoj zemlji ima iste strahove.

Horor premošćuje granice u smislu publike, jer strah uvek putuje…

 

 

Pre godinu dana, objavljeno je da se Džon Karpenter, tvorac kultnog filma Haloween, sprema da pokaže svetu da mu vremenom nije ponestalo ideja i inspiracije na ovu temu i da je još uvek u stanju dobro da prodrma ljubitelje horora, ali i sve one koji pokušavaju psihološki da proniknu u suštinu i poreklo zla.

U saradnji sa kompanijama Miramax i Trancas International Films, Karpenter će biti izvršni producent 10. filma u ovom serijalu, za koji tvrdi da će biti najstrašniji do sada.

U originalnom filmu iz 1978. godine, glavnu mušku ulogu igrao je Nik Kesl, a u glavnoj ženskoj debitovala je Džejmi Li Kertis, nakon čega je njena filmska karijera krenula uzlaznom putanjom.

Ona će svoju ulogu ponoviti i u novom filmu, gde će njen lik Lori Straud pokušati da se konačno obračuna sa Majklom Majersom, maskiranim psihopatom koji je progoni još otkad je, četiri decenije ranije, jedva preživela njegov ubilački pohod na Noć veštica.

Novi film Haloween režira Dejvid Gordon Grin, koji je za njega napisao i scenario, na osnovu događaja i likova koje je još davno osmislio Karpenter.

Premijera filma zakazana je za 19. oktobar 2018. godine.

 

 

 

 

Američki režiser, scenarista, producent, montažer, kompozitor i povremeni glumac Džon Hauard Karpenter, rođen je 1948. godine, a već se u detinjstvu zainteresovao za film, posebno za vesterne Hauarda Hoksa i Džona Forda, ali i za niskobudžetne filmove strave i užasa.

Još kao dečak, počeo je da snima 8-milimetarske filmove. Nakon završetka srednje škole, upisao je filmsku režiju na Univerzitetu u Kaliforniji, ali je ubrzo odlučio da napusti formalno obrazovanje, kako bi se potpuno posvetio snimanju.

I pored ostvarenja različitog žanra, od kojih je većina imala uspeha kod publike i kritike, Karpenter će u filmskoj istoriji ostati upamćen po hororima i naučno-fantastičnim filmovima, koji su za vrlo kratko vreme stekli kultni status, a autoru doneli atribut veoma značajnog i uticajnog filmskog stvaraoca.

Godine 1969, Karpenter je režirao svoj prvi kratkometražni film “Kapetan voajer”, koji je sadržavao dosta elemenata kasnije razrađenih u “Noći veštica“.

Tokom 1970. godine, sarađivao je sa Džonom Longenekerom na filmu “Vaskrsenje Bronko Bilija”, koji je dobio Oskara za najbolju kratku igranu formu. Posle toga, film je uvećan na 35 mm i uspešno prikazivan širom Amerike pune dve godine.

 

 

 

 

Prvi dugometražni film, Dark Star (1974), Karpenter je snimio u saradnji sa Denom O’Banonom. Ceo projekat je odrađen sa svega 60.000 dolara, jer su ga njih dvojica praktično izveli sami.

Posle ove naučno-fantastične satire, koja je odmah postala veliki hit, Karpenter je počeo da važi za reditelja koji je u stanju da se izbori sa minimalnim budžetom, a O’Banon je, upravo zahvaljujući “Tamnoj zvezdi”, angažovan za rad na specijalnim efektima u Star Wars (1977), a kasnije je, koristivši dosta Karpenterovih ideja, napisao priču za Alien (1979).

 

U svom filmu Assault on Precinct 13 (1976), koji je uglavnom inspirisan filmom Hauarda Hoksa Rio Bravo (1959), Karpenter je, kao i u prethodnom, ponovo bio režiser, scenarista i kompozitor muzike.

Sam je i montirao film, ali pod pseudonimom Džon T. Čens, što je u stvari ime lika koga u Rio Bravo glumi Džon Vejn.

U “Napadu na policijsku stanicu 13”, Karpenter je prvi put sarađivao sa Debrom Hil, koja mu je u narednim projektima postala desna ruka.

 

 

 

 

Karpenterova vizija nezaustavljivog terora u filmu Halloween (1978), praktično je stvorila novi podžanr horora – slešer.

Kod ovakvog filma, koji prikazuje krvoproliće, ubilačko nasilje i mučenje, u središtu priče uvek se nalazi neki “kasapin”: psihopata, serijski ubica ili natprirodno predatorsko biće.

Film je odlično prošao i kod kritike i kod publike, a njegov režiser je od tada postao zaštitno lice horora.

Legendarna muzička tema iz “Noći veštica”, čiji je autor sam Karpenter, inspirisana je kompozicijama grupe Goblin, posebno onim za film Suspiria (1977) Darija Arđenta.

 

 

  

 

 

Odmah posle ostvarenja koje ga je proslavilo, usledila su njegova dva TV filma koji su, po mnogim mišljenjima, nepravedno zapostavljeni i danas pomalo zaboravljeni.

 

Someone's Watching Me! (1978) je veoma napeta i odlično urađena triler-horor misterija, o ženi koju konstantno posmatra, poziva i proganja manijak iz zgrade nasuprot njenoj, što je dovodi do ivice ludila. Njena obraćanja policiji niko ne shvata ozbiljno, pa joj preostaje jedino da sama izađe nakraj sa svojim progoniteljem.

 

Pored izuzetno dobrog prikaza Kralja, biografski film Elvis (1979) značajan je po tome što je u njemu prvi put došlo do saradnje između Karpentera i Kurta Rasela. Rasel je ovde izvrsno odigrao glavnu ulogu i, zahvaljujući njoj, postao Karpenterov omiljeni glumac koji je kasnije ostvario još mnogo upečatljivih uloga u njegovim filmovima.

 

 

 

 

The Fog (1980) je jedan od retkih filmova kojim sam Karpenter nije bio zadovoljan, jer je smatrao da prekratko traje i da nije nimalo strašan. Da bi to popravio, naknadno je snimio potpuno novi uvod i veliki broj dodatnih scena, koje je praktično izmišljao na licu mesta. Uprkos izuzetnoj gledanosti, kultnom statusu i velikoj ostvarenoj zaradi, režiseru je ovo ostalo jedno od najneomiljenijih dela.

 

Usledili su filmovi Escape from New York (1981) i The Thing (1982), oba sa Kurtom Raselom u glavnoj ulozi.

Prvi je postao jedan od najprofitabinijih Karpenterovih filmova, dok je drugi doživeo totalni finansijski neuspeh.

 

“Stvor” predstavlja adaptaciju priče Džona Kempbela “Ko to tamo ide?”, o menjolikom vanzemaljcu koji se infiltrira među osoblje istraživačke stanice na Antarktiku. Iako je ovaj film veoma visoko ocenjen i danas se smatra za jedan od najboljih u svom žanru, ondašnja publika jednostavno nije bila spremna da baci drukčiji pogled na vanzemaljska stvorenja, pogotovo zato što su joj oči još uvek bile suzama zamagljene od Spilbergovog ET, koji je prikazivan nekoliko meseci ranije.

Zajedno sa filmovima Prince of Darkness i In the Mouth of Madness, The Thing čini Karpenterovu “Trilogiju apokalipse“.

 

 

 

 

Neposredno posle završetka snimanja “Stvora”, studio je ponudio Karpenteru sledeći film Firestarter, adaptaciju romana Stivena Kinga. Kada je već započeo preprodukciju i angažovao dvanaestogodišnju Dženifer Koneli, kojoj je ovo trebalo da bude prva filmska uloga, režiser je, zbog finansijskih gubitaka prethodnog ostvarenja, od Univerzala iznenada dobio otkaz, a film “Potpaljivačica“ dodeljen je drugoj ekipi.

 

Umesto njega, Karpenter je uradio adaptaciju drugog Kingovog romana, u filmu Christine (1983), o automobilu ubici. Mada je film doživeo neverovatan uspeh, reditelj je, kako sam kaže, ovaj posao prihvatio samo zato što mu ništa drugo nije bilo ponuđeno.

 

Za sledeći projekat, Starman (1984), angažovan je od studija Kolumbija, pošto je film prethodno odbio da režira Džon Bedem. Iako je Karpenter za glavnu ulogu imao u vidu neke druge glumce, studio ju je dodelio Džefu Bridžisu koji je za nju dobio Zlatni globus i nominaciju za Oskara.

 

 

 

 

Taman kada je izgledalo da će, posle dva profitabilna filma, gubici “Stvora“ ostati samo jedna nesrećna epizoda, Karpenterov sledeći film Big Trouble in Little China (1986) doneo je još veće finansijske nevolje, iz sličnih razloga zbog kojih se to dogodilo njegovom prvom gubitašu.

Film je jednostavno bio ispred vremena u kojem je živela njegova tadašnja nesuđena publika, potpuno nespremna na kombinovanje akcije i komedije sa istočnjačkom mitologijom i filozofijom.

Iako se danas smatra kultnim klasikom, komercijalni neuspeh filma “Velike nevolje u Maloj Kini“ rasterao je potencijalne finansijere i primorao režisera da se vrati niskobudžetnim ostvarenjima.

 

 

 

 

U filmu Prince of Darkness (1987), čija priča govori o zarobljenom drevnom zlu koje vekovima čeka da bude oslobođeno, Karpenter je pokušao da rezimira novije žanrovske tendencije, pa je u njemu koristio dosta citata i kombinovao brojne motive iz klasika horora, od kojih mnogi zadiru i u oblast naučnne fantastike.

 

 

 

 

Njegov sledeći film They Live (1988) daje sumornu i zabrinjavajuću priču o neljudskim stvorenjima koja nesmetano žive među nama, zauzimaju sve najviše pozicije u društvu, a zahvaljujući tehnologiji i medijima, hipnotišu nas, utiču na sve naše odluke, umrtvljuju nam osećanja i, uopšte gledano, potpuno kontrolišu naše živote.

Mada publika i kritika ovaj film smatraju za zanimljiv i originalan, stiče se utisak da je do danas ostao potcenjen i nedovoljno ozbiljno shvaćen, za razliku od nekih novijih, punih kompjuterskih specijalnih efekata, koji su se bavili istom temom i inspiraciju crpili upravo iz ovog Karpenterovog malog, niskobudžetnog remek-dela.

 

 

 

 

Možda je to bila samo koincidencija, ali izgleda kao da je filmska objava o tome da “oni žive (dok mi spavamo)" učinila da Karpenter definitivno postane neka vrsta holivudskog disidenta, ne baš poželjnog za saradnju.

Tokom devedesetih godina, snimio je nekoliko filmova, koji se nisu pokazali naročito uspešnim.

Razloge za nerazumevanje publike, većina njegovih poštovalaca našla je u pogrešno osmišljenom marketingu, kao i u veštački stvorenoj fami o tome da Karpenter više nije u stanju da snimi dobar film.

 

 

 

 

Filmu Memoirs of an Invisible Man (1992) najviše se zamera to što je napravljen sa dosta elemenata komedije, iako bi najbolje funkcionisao kao SF-triler. Međutim, svi se slažu s tim da su praktični efekti u ovom filmu ostali gotovo neprevaziđeni sve do danas.

Pravi filmofili najčešće daju prednost specijalnim efektima koji se mogu postići “golim rukama”, nad onima urađenim pomoću računarskih tehnologija i zelenog platna, a upravo ovi prvi daju draž većini Karpenterovih filmova.

Mehanički efekti imaju veću težinu, prirodno se uklapaju u okruženje, deluju “opipljivije” i doprinose većoj realističnosti, ali ne u vizuelnom, nego u mentalno-emotivnom smislu, jer pomažu da se gledalac u većoj meri identifikuje sa mislima i osećanjima likova, na osnovu njihove reakcije na “ono” dočarano praktičnim efektima, ma koliko to danas delovalo trapavo i zastarelo u odnosu na dostignuća kompjuterske grafike.

 

 

 

 

In the Mouth of Madness (1994) predstavlja Karpenterov omaž dvojici kultnih pisaca horora i (naučne) fantastike, Stivenu Kingu i Hauardu F. Lavkraftu.

Sa Semom Nilom u glavnoj ulozi, film govori o pacijentu zatočenom u strogo čuvanom odeljenju ludnice, koji priča psihijatru o događajima koji su doveli do toga da izgubi razum.

Iako se u filmu mogu uočiti mnogobrojne asocijacije na poznate priče i romane pomenutih žanrovskih majstora, šira publika ga nije najbolje razumela. Američki kritičari takođe mu nisu bili previše skloni, ali su ga evropski uvrstili među deset najboljih ostvarenja snimljenih u svetu te godine.

 

Village of the Damned (1995) bio je Karpenterov rimejk istoimenog ostvarenja iz 1960. godine. U njemu je jednu od glavnih uloga igrao Kristofer Riv, a ovo je bio njegov poslednji film pre pogubnog pada sa konja, nakon čega je ostao potpuno paralizovan od glave naniže.

Kod publike je ovaj film mnogo slabije prošao nego originalna verzija.

 

 

 

 

Escape from L.A. (1996) predstavlja neku vrstu nastavka, odnosno delimični rimejk ili recikliranje “Bekstva iz Njujorka”, snimljenog 15 godina ranije, sa Kurtom Raselom koji se ponovo pojavio u ulozi Snejka Pliskina.

Film je bio mnogo lošiji i slabije ocenjen nego prvi, a po mnogima, njegov su najveći promašaj bile veoma loše umetnute kompjuterski generisane slike.

 

Početkom 1998. godine, Džejmi Li Kertis obratila se Karpenteru sa željom da ga angažuje za Haloween H20, nastavak ostvarenja koje ih je oboje proslavilo 20 godina ranije. Režiser je tražio višemilionski iznos kao nadoknadu zbog neisplaćenog honorara za originalni film. Pošto su producenti odbili da mu isplate traženu sumu, on nije pristao na saradnju, pa je projekat realizovan bez njegovog učešća.

 

Umesto toga, odlučio se za ekranizaciju romana Džona Stiklija. Film Vampires (1998), svojevrsni spoj horora, vesterna i ironije, donosi žestoku priču o modernim lovcima na vampire, koji na američko-meksičkoj granici tragaju za vođom krvoločnih stvorenja.

Nasilje i drastične prizore Karpenter je donekle ublažio parodijom i sarkastičnim dijalozima, a ova mešavina žanrova dosta je dobro prošla kod publike i uz to dobila tri nagrade Saturn, mada režiseru nije donela očekivani trijumfalni povratak.

 

 

 

 

 

Štaviše, posle neuspeha njegovog naučno-fantastičnog horora Ghosts of Mars (2001), odlučio je da se na neko vreme povuče sa filmske scene i posveti se muzici.

Ovo je kasnije obrazložio time da je “bio zaista umoran od snimanja filmova, da je potpuno izgoreo” i da je smatrao da “mora da prestane na neko vreme, jer to više ne može da radi, sa čime se složila i njegova publika ".

Iako odbačen od Holivuda, on je za svoje poštovaoce uvek ostao filmska ikona, a za nove generacije filmskih stvaralaca postao je uzor, zbog svog specifičnog vizuelnog stila, koji se sastoji od minimalnog osvetljenja, odlične fotografije, inovativne upotrebe stabilizatora kamere i korišćenja originalne elektonske muzike.

 

 

 

 

Tokom prve decenije XXI veka, Karpenter se u filmske vode vraćao samo povremeno.

Režirao je jednu od najboljih epizoda Šoutajmovog serijala Masters of Horror: Cigarette Burns (2005), a naredne godine, mnogo manje uspešnu epizodu Pro-Life.

 

Svom omiljenom žanru vratio se tek posle skoro desetogodišnje pauze, psihološkim hororom The Ward (2010), o devojci koja se budi u psihijatrijskoj ustanovi, bez ikakvih sećanja na prethodni život. Dok je progoni misteriozni, opasni duh, tokom njegovih pojavljivanja u bolnici počinju da se dešavaju nasilni događaji, ali i da isplivavaju bolne uspomene, za koje ona nije sigurna čije su.

Iako zadovoljni zbog Karpenterovog povratka, gledaoci i kritičari nisu baš previše hvalili sam film, zaključivši da je sve u njemu već mnogo puta ranije viđeno.

 

Tokom iste godine, na Internetu su se pojavili probni snimci za potencijalnu ekranizaciju čuvenog stripa Rendija Kvina Darkchylde i vesti o tome da bi Karpenter trebalo da ga režira.

Međutim, projekat do danas nije realizovan.

Razočaran u filmsku industriju, Karpenter se potpuno okrenuo muzici.

 

 

 

 

Karpenter se od početka karijere bavio i komponovanjem, uglavnom za potrebe svojih filmskih ostvarenja.

Njegove su se teme lako urezivale u pamćenje i, kao i filmovi, postajale kultne. Njegov je stil često imitiran, a kompozicije su inspirisale novi muzički pravac New Retro Wave, u kojem Karpenter ima sopstveni podžanr Darkwave.

Ranije nije objavljivao ploče koje nisu bile u vezi sa filmovima, sve do 2015. godine, kada se pojavio album Lost Themes.

Naredne godine je izašao i Lost Themes II, nakon čega je usledila svetska turneja, na kojoj je Karpenter nastupao sa svojim sinom Kodijem i još nekolicinom muzičara.

 

Na albumima se našlo mnogo neobjavljenog materijala koji se nagomilao tokom 40 godina njegovog rada na filmu, još od vremena “Napada na policijsku stanicu 13”, pa sve do najnovijeg “Odeljenja”.

Verovatno zbog toga, u njegovoj sadašnjoj muzici, obojenoj zvukom sintisajzera, neki vide sličnost sa onom iz osamdesetih godina prošlog veka i smatraju da većina kompozicija liči na zvučni zapis nekog slešera.

 

 

 

 

Ipak, svi se slažu s tim da neke poznate teme zvuče još monumentalnije nego u vreme kada su nastale, što je i razumljivo, s obzirom na to da ih je Karpenter pre tri-četiri decenije komponovao koristeći vrlo jednostavnu i jeftinu opremu.

 

Iako je, po sopstvenom priznanju, i dalje beskrajno zaljubljen u film, Karpenter danas kaže da niko ne može ni da zamisli koliko je to stresan i naporan posao za njega bio, dok mu je muzika uvek predstavljala samo uživanje.

 

Mnogi poklonici muzike i filmskih sadržaja misle da je upravo sada idealno vreme za njegovu muziku, jer novi trendovi u ovim oblastima, kao i u sveukupnoj pop-kulturi, sa nostalgijom pokušavaju da se vrate nečemu što bi se slobodno moglo definisati kao karpenterovsko...

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat