» Ein Stein: Sve je relativno, moj Alberte

Ein Stein: Sve je relativno, moj Alberte

Ein Stein: Sve je relativno, moj Alberte

 

Sa potpunom svešću o tome da je često ponavljam, još jednom se vraćam na izjavu čiji je zvanični autor Ajnštajn Albert, a da li je on stvarno ovako nešto mogao da smisli, uobliči i izrekne, ostaje nam da, na osnovu svega što nam je o njemu dostupno, prosudimo sami:

“Naš svet je iluzija, ali veoma tvrdokorna. Ne vidimo stvarnost onakvom kakva je zaista, nego predstavljenu uslovljenim metodama naših čulnih opažanja. Teorije nam određuju šta možemo, a šta ne možemo videti, čuti i osetiti. Ono što ne vidimo, samo je nešto što je od nas sakriveno frekvencijskom zavesom.”

 

S druge strane, potpuno je sigurno da je sledeće svoje razmišljanje zabeležila Mileva Ajnštajn-Marić:

“Čovek bi mogao da shvati beskonačnost kada ne bi bio ograničen ljudskom lobanjom i kada bi bio u stanju da se otisne u svemir, umesto što mu je um zarobljen na zemlji.”

 

Stiče se utisak da se drugog, jednostavnog zaključka, razumljivog svakom ko je pri zdravoj pameti, dočepao neki vodeći stručnjak za PR i advertajzing, pa ga obradio tako da zvuči mnogo efektnije i bude shvatljiv što manje, jer je to u savremenom svetu postao preduslov da ličnost, koja ga u pravom trenutku izgovori javno, bez obzira na stvarne zasluge postane veoma popularna, pa čak i obožavana (do imbeciiilnosti)…

 

Sudeći po mnogobrojnim istraživanjima i otkrićima, koja su, kako bi neki rekli, "teorijsko-zaverenički” pratila razvoj “najgenijalnijeg uma u celokupnoj istoriji čovečanstva” i velike medijske zvezde sa popularnošću koja zasenjuje čak i one holivudske, mnogo toga o “fenomenu Ajnštajn” dugo je bilo ograničeno našom lobanjom ili je od nas gotovo čitav vek sakrivano zavesom, bila ona frekvencijska, medijska ili neka druga…

 

 

 

 

Mileva Marić rođena je 1875. godine u Titelu. Još od prvih dana školovanja, pokazivala je da poseduje blistavi um, a njena genijalnost naročito se isticala u oblasti fizike i matematike.

Dok je pohađala Žensku gimnaziju u Novom Sadu, imala je nadimak Svetica, jer je u svemu bila besprekorna.

U sremskomitrovačku Realku prešla je 1888. godine, gde je dve godine kasnije maturirala kao najbolja u generaciji, u oblasti fizike i matematike. Zatim je upisala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu, a kada se njena porodica preselila u Zagreb, 1892. godine je dobila posebnu dozvolu za upis u Kraljevsku veliku gimnaziju, u koju su do tada primani isključivo muškarci.

Otac ju je 1894. godine otpratio u Cirih, gde je pohađala Višu devojačku školu, a dve godine kasnije upisala studije medicine na tamošnjem univerzitetu, da bi se ubrzo prebacila na Državnu politehničku školu, kao peta žena u istoriji koja je uspela da je upiše. Tu je upoznala Ajnštajna Alberta.

Ona je imala 21, a on 17 godina kada su počeli da se druže, a prve tri godine bili su samo dobri prijatelji koji su često zajedno učili, razmenjivali matematičke ideje i svirali, ona klavir, a on violinu.

Tokom studija na Politehnikumu, Mileva se toliko isticala radom, da su je najpoznatiji fizičari pozivali na obuku i saradnju, pa je jedan semestar provela na Univerzitetu u Hajdelbergu, gde je sa nobelovcem Filipom Lenardom proučavala fotoelektrični efekat, a kod profesora Hermana Minkovskog izučavala je četvorodimenzionalnu geometriju, koja predstavlja matematičku osnovu teorije relativiteta.

Upravo ova dva podatka ključna su u mnogim tvrdnjama da je zapravo ona stvarni autor teorije relativiteta i zaslužna za dokazivanje fotoelektričnog efekta, za šta je, posle nekoliko konkurisanja, Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu, 1921. godine…

 

 

 

 

Albert Ajnštajn rođen je 1879. godine, u jevrejskoj porodici, od oca Hermana, trgovca koji se kasnije bavio elektrohemijskim poslovima, i majke Pauline, domaćice. Albertov izgled je, od samog rođenja, u porodici Ajnštajn izazvao podozrivost i strah. Posebno je njegova majka mislila da je glava njenog novorođenčeta prevelika i loše oblikovana. Kasnije je ovo dijagnostifikovano kao neka vrsta "benigne makrocefalnosti".

Albert je progovorio znatno kasnije od većine dece, tek posle treće godine, a i onda je retko i dosta nesuvislo pričao, sve do uzrasta od devet godina. Zbog zakasnelog razvoja verbalnih i motoričkih sposobnosti, kao i kasnije sklonosti da u školi izbegava svaku temu koja mu ne odgovara, neki prijatelji njihove porodice imali su utisak da je mentalno zaostao.

I po kasnijim pričama ljudi koji su ga poznavali, Ajnštajn je celog svog života pokazivao izvesne znake retardiranosti, što se ogledalo u nesposobnosti da obavi mnoge vrlo jednostavne radnje, od kojih se između ostalog najčešće pominje to da nikad nije naučio da zaveže pertle na cipelama.

 

Godine 1894, porodica Ajnštajn odselila se u Paviju, grad blizu Milana, a Albert je ostao u Minhenu kako bi završio školu. Međutim, nakon samo jednog semestra, napustio je gimnaziju, godinu i po dana pre završnih ispita, i pridružio se svojoj porodici u Italiji. Pomoću lekarskog opravdanja dobijenog od jednog “prijateljski nastrojenog doktora”, uverio je školsku upravu da mu dozvoli odlazak, što njegovi roditelji tada nisu znali, kao ni to da njihov sin neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi…

Ajnštajnov prvi naučni rad, "Istraživanje stanja etra u magnetnom polju", bio je napisan za potrebe jednog njegovog rođaka. Kasnije, pri polaganju prijemnog ispita na Saveznom politehničkom institutu u Cirihu (današnji ETH Cirih), Ajnštajn je pokazao solidan uspeh u naučnoj oblasti, dok se u delu ispita iz slobodnih veština pokazao neuspešnim, što je osujetilo njegove planove za upis.

Tada ga je porodica poslala u Arau, u Švajcarskoj, da završi srednju školu, jer je postalo jasno da nikad neće postati inženjer elektrotehnike, kao što se njegov otac nadao.

Tamo je slušao povremena predavanja iz Maksvelove elektromagnetne teorije i konačno dobio diplomu 1896. godine.

 

 

 

 

Godine 1899, po Milevinom ponovnom dolasku u Cirih i susretu sa Albertom, planula je velika ljubav. On je bio impresioniran njenim intelektom, disciplinom i odlućnošću, a njoj su, kao svakoj zaljubljenoj ženi, na prvom mestu bili njegovi radovi.

Ajnštajnovi su, pogotovo majka Paulina, po svaku cenu hteli da stanu na put ovoj vezi, jer su smatrali da bi Mileva bila nedostojna supruga za njihovog sina jedinca, kao pravoslavna Srpkinja, tri i po godine starija, a uz to hroma. Naime, pri Milevinom rođenju, babica joj je iščašila kuk, tako da joj je leva noga ostala kraća, pa je celoga života hramala.

Marići se u početku nisu protivili životnim izborima svoje kćeri, mada je ona, kasnije, obuzeta zaljubljenošću i stalnim pomaganjem Albertu, počela da popušta na studijama. Iako je na završnom ispitu dobila prelazne ocene, ispitna komisija je, iz nepoznatih razloga, odbila da joj izda diplomu.

Kada je, 1901. godine, neudata a već u šestom mesecu trudnoće, ponovo pokušala da polaže diplomski, bez obrazloženja je trajno isključena sa Politehnikuma. Posle toga je odlučila da žrtvuje akademsku karijeru i da sve svoje znanje stavi u službu Ajnštajnovog rada, ističući da su njih dvoje ionako Ein Stein (“jedna stena”).

 

 

 

 

Po ondašnjem švajcarskom zakonu, ljudi koji imaju vanbračno dete, automatski bi ostajali bez posla (što je, u Milevinom slučaju, verovatno i bio razlog isključenja sa fakulteta), a još manje su imali šanse da ga dobiju. Pošto je Ajnštajn bio nezaposlen, a nisu bili venčani, Mileva je otputovala kod roditelja u Novi Sad, kako bi se tamo porodila.

Njih dvoje nisu prestajali da se dopisuju, s tim što se svako Albertovo pismo završavalo zadatkom, čije je rešenje od nje tražio. Mileva je krajem januara 1902. godine, jedva preživevši porođaj, dobila ćerku Lizerl, koju Albert nikada nije došao da poseti. Napravio je plan da Mileva bebu privremeno ostavi kod svojih roditelja, a da je, pošto se venčaju, daju na usvajanje.

Kada je dobio posao u Patentnom zavodu u Bernu, venčali su se, ali je njihova beba pre toga dobila šarlah i umrla, tako da je otac nikada nije ni video. Postoji i teza da su je usvojili Milevini prijatelji iz Beograda, potkrepljena pismima koja je sa njima razmenjivala.

Kako god bilo, za postojanje male Lizerl javnost je saznala tek 80 godina kasnije, kada je objavljena Milevina i Albertova prepiska, do tada čuvana u arhivi Ajnštajnovih dokumenata, na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

 

 

 

 

U maju 1904. godine, Mileva i Albert dobili su sina Hansa Alberta, ali ih to nije sprečilo da završe radove “O Braunovom kretanju”, “Fotoelektrični efekat”, “Posebna teorija relativiteta”, kao i rad u kojem se prvi put zvanično pojavila čuvena jednačina E=mc2.

Svedoci koji su lično videli originale ovih radova, tvrdili su da je sve bilo potpisano sa Einstein-Mariti, a ovo drugo je prezime pod kojim je Mileva bila upisana u Gradski registar Kantona Cirih.

 

Albert je 1908. godine dobio licencu za rad na Univerzitetu u Bernu, gde je već sledeće godine dao otkaz, pa su se opet preselili u Cirih, gde je dobio mesto vanrednog profesora teorijske fizike na tamošnjem univerzitetu.

Uskoro su počele njihove bračne trzavice. Albert je i ranije važio za ženskaroša, a ovoga puta počeo je neskriveno da obnavlja vezu sa jednom svojom bivšom devojkom.

Situacija u kući Ajnštajna nakratko se popravila pošto su dobili sina Eduarda, 1910. godine. Kada su saznali da je dete rođeno sa mentalnim poremećajem (šizofrenijom?), Albertov odnos je potpuno zahladneo, a za Milevu je bolest sina bio težak udarac i na sve je načine pokušavala da mu pomogne. Međutim, razni invazivni tretmani nisu pomogli njegovom izlečenju, štaviše, činili su da mu bude sve gore.

U to vreme, Ajnštajn je od Mileve zatražio da se odrekne svake lične veze sa njim, osim ako je to neophodno zbog društvenih razloga, a uz to joj je napisao listu pravila koja je morala da poštuje:

“Nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene, niti ćeš mi bilo šta prigovarati. Prestaćeš da razgovaraš sa mnom ako to budem zahtevao. Napustićeš moju spavaću i radnu sobu ako to budem tražio, istog trena, bez protesta…”

Po nekim autorima, koji ga prikazuju kao metalno devijantnog sociopatu i nasilnika, postoji policijska dokumentacija o tome da je Ajnštajn u to vreme dva puta hapšen zbog porodičnog nasilja.

 

Pred izbijanje Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala decu i otišla, a Albert je ostao sa ljubavnicom Elzom, bliskom dvostrukom rođakom (sestrom od tetke po ocu, a sestrom od ujaka po majci), sa kojom se kasnije i oženio.

U to je vreme, navodno, završavao rad o opštoj teoriji relativnosti.

 

Kada je, 1916. godine, od Mileve zatražio razvod, ona se, od same pomisli na to, bukvalno razbolela i provela nekoliko meseci na lečenju. Razveli su se tek dve godine kasnije, posle tada već petogodišnje razdvojenosti, na šta je Mileva pristala uz obećanje da, ukoliko Albert osvoji Nobelovu nagradu, ona dobije novac...

 

 

 

 

Posle razvoda, Albert joj je neko vreme slao simboličnu alimentaciju, nedovoljnu za preživljavanje, a pošto je njihov mlađi sin stalno bio na skupom lečenju, Mileva je sebe i decu izdržavala držeći časove matematike i klavira.

Nemoćna i očajna, 1925. godine je zatražila da joj Albert vrati originale poznatih naučnih članaka, upozoravajući ga na to da će otkriti ko je njihov pravi autor, a on joj je odgovorio pismom:

“Stvarno si me dobro nasmejala kada si počela da pretiš tvojim sećanjima. Zar ti zaista nikad makar na trenutak ne sine da niko ne bi ni pet para davao za tvoja lupetanja da čovek s kojim imaš posla nije ostvario nešto važno?

Kada je neko niko i ništa, onda tu nema ništa više da se kaže, ali onda taj neko treba da bude skroman i da zaveže. Savetujem ti da postupiš tako.”

 

Mileva nije odustala od novca koji joj je obećan, a Albert je popustio tek kada mu je poručila da će napisati njihovu biografiju, jer od nečeg mora da živi...

 

Nakon što je, šest godina pre početka Drugog svetskog rata, Ajnštajn emigrirao u Ameriku, ubrzo je to učinio i njihov stariji sin Hans Albert, koji je kasnije postao ugledni stručnjak u oblasti hidrauličnog inženjerstva i predavač na Univerzitetu u Kaliforniji.

Mileva je sa Eduardom do kraja života ostala u Cirihu. Kako bi plaćala troškove njegovog boravka u sanatorijumima, morala je da rasproda svu imovinu kupljenu novcem dobijenim od Nobelove nagrade, a do kraja života izdržavala se radeći razne poslove.

Umrla je 1948. godine. Odmah posle toga, Ajnštajn je u njenu kuću poslao poverenike koji su neovlašćeno uzeli sve Milevine lične stvari, uključujući njihova pisma…

 

Ajnštajn je umro 1955. godine, a sin Hans Albert ga je nadživeo samo osam godina.

On je, sa suprugom Fridom, 1958. godine pokušao da objavi prepisku svojih roditelja, slučajno pronađenu među očevim stvarima, koja je nedvosmisleno otkrivala da su njih dvoje zajedno radili na naučnim otkrićima, zahvaljujući kojima se proslavio samo Albert. Ovaj pokušaj u startu je sprečen sudskom tužbom, koju su, na osnovu Ajnštajnovog testamenta, podneli oni zaduženi za brigu o njegovoj zaostavštini.

 

Godine 1973, Milevin grob u Cirihu je preoran, jer održavanje nije plaćano više od 25 godina, a njen nadgrobni spomenik obnovljen je tek 2009, zahvaljujući srpskoj dijaspori…

 

 

  

 

 

Posle razlaza sa Milevom, Ajnštajn više nije napisao nijedan značajan naučni rad.

Nakon njegove smrti, sovjetski fizičar Abram Jofe objavio je biografsku čitulju u kojoj se osvrnuo na njegovo delo, gde je, sa očiglednom dvosmislenošću i trunkom ironije, naveo: „Autor ovih radova, tada nepoznata osoba Ajnštajn-Marić, službovala je u Kancelariji za patente u Bernu“.

Pritom je, naravno, mislio na Milevu i aludirao na tri članka objavljena u “Analima fizike” (Annalen der Physik), 1905. godine, koji su kasnije Alberta učinili slavnim.

Jofe je, naime, imao priliku da vidi originalne rukopise, poslate na ocenjivanje.

Njegov prijatelj Danil Semenovič Danin, potvrdio je, 1962. godine, da su pomenuti radovi potpisani sa Ajnštajn-Marić. Međutim, njihove izjave su se volšebno izgubile iza frekvencijske…, odnosno “gvozdene zavese”.

 

Kasniji autori koji su se bavili ovom temom, istakli su podatak da se kao Ajnštajn-Marić nikada nije potpisivao Albert, već samo njegova žena Mileva.

Oni su naveli i to da je ona u najmanju ruku bila koautor čuvenih radova, u kojima su po prvi put razmatrane teorije relativiteta i Braunovskog kretanja, kao i zakon fotoelektričnog efekta.

 

 

 

 

 

“Beskonačni su samo ljudska glupost i svemir, ali za ovo drugo nisam baš siguran”, još jedna je umotvorina koja se pripisuje Ajnštajnu. Možda je zajedljivac i egocentrik, kakvim ga sve više istraživača i autora prikazuje, i mogao sam da smisli ovako nešto, mada se stiče utisak da nam se, kroz ove njegove reči, neko iz senke već dugo podsmeva.

 

“Fenomen Ajnštajn” traje već čitav vek. Sudeći po anketama, velika većina (po nekima, čak više od 90 odsto) populacije smatra da je on najgenijalniji um u istoriji čovečanstva i autor najvećih otkrića u fizici, dok su im ostali naučnici gotovo bez zasluga, pa čak i potpuno nepoznati.

U ne malom broju medija, koji veoma radikalno definišu određenu naciju i njen identitet, a njenu državu već odavno vide kao odabranu da postane centar globalne vladavine nad čovečanstvom, često se mogu naći hvalospevi poput ovog:

“Imali smo Leonarda da Vinčija. Ne možemo ništa reci protiv Njutna. Edison je bio velikan. Arhimed, Pitagora, Aristotel, Platon, Sokrat…, sve su to geniji iz davne prošlosti. Kopernik? Galileo? Dekart? Ne, hvala. Mi imamo Jevrejina Alberta Ajnštajna, najpametnijeg čoveka koji je ikada živeo na planeti.”

 

Ipak, sve je više onih kojima se, kada ovako nešto čuju ili pročitaju, u glavi pojavi muzička tema iz “Zone sumraka”, pa počinju da se pitaju zašto bi ljudi postali tako frenetični obožavaoci osobe čiji su im poduhvati uglavnom nerazumljivi.

Čak i ako su neka otkrića, potpisana Ajnštajnovim imenom (uz koje je nevidljivim mastilom ispisano i Milevino), presudno uticala na razvoj moderne nauke, ona jedva da su dosad imala značaja za život običnih ljudi, njegovih velikih poklonika.

 

Ako povežemo mnogobrojne raštrkane tačkice (što nije uvek tako lako), možda konačno ugledamo slona koji nam već decenijama stoji nasred dnevne sobe, ali je dosad bio zaklonjen televizorom i novinama…

 

 

 

 

Tesla je već na samom početku XX veka tvrdio da svuda oko nas postoji ogroman energetski potencijal i da se ta energija može ukrotiti. Od prevelike slobodne energije, koja svakoga trena u manjim ili većim količinama zapljuskuje planetu, štiti nas moćni jonosferski omotač, bez kojeg bi nas ova kosmička sila začas pretvorila u prah i pepeo.

Da nije zaustavljena u Zemljinom omotaču i kada bismo znali kako da je pripitomimo, ova količina energije bila bi dovoljna da svaka sijalica na planeti svetli u narednih nekoliko milijardi godina.

Tesla je radio upravo na tome.

Početak ere energetike bez goriva, vezuje se za 1903. godinu, kada je konstruisao rezonantni transformator i na izlazu dobio energiju mnogo puta veću od ulazne. Pomoću samo jedne turbine i sistema za prenos energije bez provodnika, snabdeo je strujom celu državu.

Upitan odakle uzima energiju, odgovorio je:

“Iz etra. Hladim etar i pretvaram ga u električnu energiju”.

Pošto su novinari proširili vest o geniju koji iz prostora može da uzme bilo koju količinu energije, prenese je bez provodnika na bilo koju udaljenost, bez korišćenja uglja, nafte ili gasa, održano je hitno zasedanje Vlade SAD, zajedno sa pravom, ali nevidljivom vladom – bankarima i naftašima.

Razgovor koji se tamo vodio, zabeležen je u dokumentima, a čitava poenta je u sledećoj izjavi jednog bankara:

"Novine pišu o nekom Tesli, koji želi da proizvodi praktično besplatno energiju. Ako se stvari tako budu odvijale, mi ćemo izgubiti monopol".

 

Posle ovog zasedanja, doneta je odluka o zabrani Tesline tehnologije, ukinuta su mu već obećana finansiranja, njegovi patenti počeli su ubrzano da se povlače iz naučnih instituta i biblioteka, a njegovo ime nestalo je iz štampe.

 

 

#

 

 

Novcem moćnika u senci, pri akademijama nauka razvijenih država stvorene su komisije za borbu protiv “pseudonauke", koje i dan-danas sprečavaju razvoj ove Tesline tehnologije, a svaki pokušaj naučnika da produže rad u ovom smeru prekidao se brzo i žestoko, u dosta slučajeva i “nerazjašnjenim” smrtima.

Na kraju je čak donesena odluka o tome da se iz fizike izbriše i sam pojam etra, kao nečeg nepostojećeg.

U vakuumu nastalom nakon Teslinog anatemisanja, kao alternativa njegovoj genijalnoj praksi, koja bi za čovečanstvo bila potpuno primenljiva i donela mu mnoga dobra, osmišljen je projekat pod nazivom "Specijalna teorija relativnosti", koja je nepraktična poput dogmatske religije, takva da ljudima daje veru i nadu, iako je uopšte ne razumeju, a pravo na njeno tumačenje, umesto popova, ovog puta imaju odabrani naučni umovi, potpomognuti vodećim medijima.

Kada je novi projekat osmišljen, samo je bilo potrebno naći podobnog fizičara, prave nacionalnosti, koji iza sebe već ima neke potpisane naučne radove i, naravno, koji bi pristao da bude frontmen celog ovog nastupa.

Takav je nađen uz pomoć bankara Openhajmera, kod koga je mama Ajnštajn u to vreme radila kao vaspitačica, a koji je znao da njen sin pokušava da se bavi teorijom fizike i da uz sebe ima blistavi um koji će umesto njega puno toga odraditi, a još i poreklom iz Teslinog podneblja, doduše – ženski...

Preko ovih kanala, specijalna operacija za povezivanje mladog Ajnštajna sa teorijom relativnosti uspešno je realizovana, a dalja propaganda i reklama već su učinile svoje.

 

Do dana današnjeg, vode se stalne naučne polemike o ispravnosti teorije relativnosti (onakve kakva nam je prezentovana), o tome koje su pretpostavke i uopštenja kod nje pogrešna, kao i o tome da li je uopšte i gde primenljiva.

U svemu tome, potpuno se marginalizuje činjenica o njenom stvarnom zadatku, a to je njeno smišljeno uvođenje i dotad neviđena promocija njenog navodnog autora, sa glavnim ciljem da se u fizici zabrani pojam etra, kako se ne bi dala mogućnost razvoja Tesline tehnologije besplatne energije.

Jer, ako bilo koja zemlja ima dovoljno besplatne energije, ona će biti istinski nezavisna, što iz temelja ruši cionističko-naftaško-bankarske planove o novom svetskom poretku i potpunoj vladavini nad čovečanstvom.

 

  • Nazad
Komentari
Shadow
Shadow
1
"Lakše je razbiti atom nego predrasude"
Tnx delikates na novom, dobrom tekstu !
  • 24/Oct/2017

Chat