» Empatija: Kilometar hoda u tuđim cipelama

Empatija: Kilometar hoda u tuđim cipelama

Empatija: Kilometar hoda u tuđim cipelama

 

Empatija je ono što čini da crvena boja na slici izgleda kao krv koja teče našim venama i da naslikano plavo nebo naša pluća puni vazduhom.

 

Posmatrati sa empatijom, znači gledati ne samo očima, već celim svojim bićem.

 

Ako posmatramo kamen, osećamo njegovu težinu i sami postajemo taj kamen.

 

Ljudi koji plaču pred slikama, doživljavaju isto ono iskustvo kroz koje je prolazio umetnik dok ih je slikao.

 

Ljudi imaju neverovatan dar, a to je snaga empatije. Na žalost, većina ne pojmi njeno značenje, niti u sebi želi ovakvu snagu.

 

Suprotnost besu nije smirenost, nego empatija.

 

Žalosno je to što se empatija danas smatra najradikalnijim ljudskim osećanjem.

 

Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjeg svog i mrzi na neprijatelja svog. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone.

 

Empatija je komunikacija sa prenošenjem neverovatno isceljujuće poruke koja kaže: “Nisi sam”.

 

Kroz empatiju, čovek može da se oslobodi usamljenosti sopstvenog uma.

 

Empatija nas povezuje sa drugom osobom, dok nas sažaljenje od nje odvaja.

 

Sažaljenje je lako, jer ono dolazi sa pozicije iznad. Empatija je spuštanje na kolena, kako bi se drugi čovek mogao gledati pravo u oči, sa spoznajom da bi on mogao biti i ja sam(a), a da nas razlikuje samo to što je on u jednom trenutku imao manje sreće.

 

 

 

 

Termin “empatija” potiče iz grčkog jezika i doslovno znači “u-osećavanje”, odnosno uživljavanje u nekoga ili nešto. Izraz je početkom XX veka prvi upotrebio nemački filozof i psiholog Teodor Lips, kako bi njime opisao unošenje, putem intuicije i motoričke mimikrije, sopstvenih stavova i osećanja u neko umetničko delo ili prirodnu pojavu, odnosno emocionalno stapanje osobe sa objektom svog estetskog doživljaja.

Na ovaj način, umetnici su objasnili kako ljudi sebe doživljavaju unutar predmeta posmatranja, kao i to da čin percepcije nije samo pasivno upijanje informacija, već celokupna živopisna spoznaja.

Pored toga, oni su otpočetka naglašavali da empatija nije rezervisana samo za sferu umetnosti, već predstavlja mnogo opštiju pojavu.

Mada je sama terminologija relativno nova, još od davnih vremena znalo se za moć empatije i njen učinak na ljude koji je primaju i pružaju.

Njeno blagotvorno dejstvo, kao podrške i duhovne zaštite, najmonumentalnije je prikazano u hramu Sajunsangendo u Kjotu (Japan), gde hiljadu statua o empatiji čuva 28 nindža-ratnika.

 

 

 

 

 

Empatija je postojanje pojedinca u drugom obliku i na drugom mestu. Ako smo sposobni da se uživimo u umetničko delo, takođe možemo videti sebe u drugoj osobi ili životnoj situacji, i obratno.

U psihologiji, pojam se odnosi na neposrednu spoznaju osećanja, mišljenja, želja, stanja i ponašanja druge osobe, na sposobnost “posmatranja sveta njenim očima”, “ulaska u njenu kožu” ili “hodanja u njenim cipelama”.

Empatija predstavlja sposobnost doživljavanja osećanja i situacija druge osobe kao da su naše sopstvene, spremnost da uđemo njen svet, shvatimo njene probleme i postupke, ali i da joj prenesemo svoje razumevanje.

Empatski stav karakteriše svesna prisutnost u komunikaciji, strpljivost, otvorenost, stvarna zainteresovanost za sagovornika i njegove probleme, bez osude, procenjivanja i ocenjivanja, kao i poverenje u proces izgradnje međusobnog odnosa i prevazilaženje mogućih poteškoća.

Kao poseban vid percepcije umom i srcem, neophodan je preduslov za uspostavljanje zdravog i konstruktivnog odnosa između dvoje ljudi.

Ovakav odnos ne podrazumeva neraskidivu, zavisničku vezanost, a s druge strane, on nije doveden u pitanje već pri prvom iskušenju.

Da bismo uopšte mogli da razumemo tuđe postupke i poziciju, potrebno je da se de(ego)centrišemo, što praktično znači da stvari prestanemo da posmatramo samo sa lične tačke gledišta i da zamislimo i osetimo kako bi sve to izgledalo da smo na njihovom mestu.

Ovo je ponekad vrlo teško, posebno ako smo sa dotičnom osobom u burnom emotivnom odnosu, nekoj vrsti suparništva, konflikta ili slično. Ipak, ako uspemo u tome, dobit je višestruka, za međusobni odnos, za naš lični razvoj i za čoveka prema kome smo se postavili sa stvarnim razumevanjem za njegovu situaciju.

 

 

 

 

U vremenu kada su društveni status, materijalni uspeh i lični ciljevi postavljeni pre i iznad svega, međuljudski odnosi postaju nešto što nam se dešava usput, a i oni ranije ostvareni počinju da se guraju u drugi plan.

Nametnute nove potrebe i način života udaljavaju nas od plemenitosti i humanosti, pa sve više sa drugim ljudima živimo u nekim primitivnim i privremenim simbiozama, umesto u zdravim vezama. Pritom često zaboravljamo da su kvalitetni odnosi veoma važni za emotivnu stabilnost i mentalno zdravlje svakog pojedinca, za razvoj njegove ličnosti i njegovo mesto u društvu, a upravo je empatija gotovo nezaobilazni činilac svakog dobrog odnosa.

Najveća je potreba za empatijom onda kada čovek doživljava strah, krivicu, neku vrstu ugroženosti ili patnju, a tada je sa njim i najteže ostvariti ovakvu vrstu povezanosti.

Da bismo je pokazali na pravi način i pružili mu potrebnu pomoć, moramo mu poslati veoma suptilne poruke i znake razumevanja, u pravo vreme i na pravi način.

Jasno je da u ovakvoj situaciji ne smemo da izigravamo super-heroja, koji ga spasava iz njegovog sopstvenog života, niti samozvanu dragu Savetu koja ima originalno rešenje ili neko standardno, iz repertoara svojih i tuđih iskustava.

Svaki problem svake osobe je jedinstven, kao i ona sama, pa ovakvo kršenje njenih ličnih granica može da učini samo to da ih dodatno suzi i unutar njih ostane potpuno izolovana.

 

 

 

 

Iako nam je stereotipna priča o sebičnosti, egocentričnosti, zlu i urođenoj grešnosti mnogo vekova predstavljana kao istina o pravoj ljudskoj prirodi, dovoljno nam je samo malo posmatranja da uvidimo kako to nije tačno i da je, naprotiv, empatičnost ta osobina koja nam je, na neki način, “zapisana u genima”.

Od samog rođenja, deca je doživljavaju i ispoljavaju stalno, na različite načine.

U najranijem uzrastu, imaju uopštenu empatiju, osećajući se onako kao i drugi u okruženju, jer nisu u stanju da se od njih odvoje i naprave razliku između svojih i tuđih unutrašnjih stanja.

Između druge i treće godine, ona počinju da razumeju da drugi ljudi imaju drukčija osećanja, a tek sa razvojem govora mogu da izraze svoje empatijske doživljaje.

U kasnijem detinjstvu, razumeju da ljudi doživljavaju prijatnosti ili neprijatnosti u svim životnim situacijama, pa njihova empatija počinje da se kombinuje sa mentalnim predstavama o stanju drugih.

Međutim, u ovom periodu na njih veliki uticaj počinju da vrše tuđa očekivanja, koja se uglavnom odnose na pametno, uzdržano i kontrolisano ponašanje, pa se ispoljavanja empatije prva nađu na udaru, kao nešto što treba redukovati i, u najboljem slučaju, svesti samo na uzak krug ljudi u okruženju, među koje je potrebno uklopiti se.

 

 

 

 

Mada urođena empatija prerasta u emocionalnu i socijalnu veštinu koja se prvenstveno usvaja u detinjstvu i proizilazi iz načina vaspitanja koji roditelji primenjuju, ona se može i kasnije uvežbavati i razvijati, sa ciljem da se učini dobro drugome, ali i sopstvenom rastu i razvoju emocionalne inteligencije (EQ), za koju je utvrđeno da je, pri određivanju uspešnosti u životu, mnogo značajnija od intelektualne (IQ).

Za razliku od IQ, koji celog života ostaje u određenim granicama (sa malom mogućnošću modifikacije), EQ se može neprestano razvijati, omogućavati ljudima da poboljšaju svest o sebi i drugima i da stvore harmoniju unutar sebe i u odnosima sa njima.

Zbog toga je deci potrebno stalno pružanje primera i pomoći odraslih, kako bi naučila da u sebi odgajaju ovo kompleksno osećanje, jer su empatična deca, koja izrastu u iste takve ljude, uvek zadovoljnija u svim socijalnim situacijama, imaju više pravih prijatelja i osećaju se srećnije, dok ona kod koje je empatija ograničavana i suzbijana često postaju hladne i samožive osobe, koje druge ljude ne razumeju, pa sa njima imaju mnogo više problema u ostvarivanju zdravih odnosa.

 

 

 

 

Iako je na prvi pogled slična nekim drugim pojavama, empatija nije sentimentalnost, simpatija, sažaljenje ili identifikacija. Ne treba je mešati sa ljubaznošću, komunikacijom “u rukavicama”, ni sa pravilom “čini drugima onako kako bi voleo da oni čine tebi.”

Simpatija i sažaljenje su osećanja koja imamo prema drugoj osobi, empatija je osećanje koje delimo sa drugim, dok identifikacija predstavlja utapanje u osećanja drugog, pri čemu se potpuno zaboravlja na sebe i sopstvenu perspektivu, u pokušajima da se on usreći i da mu se ispune sve želje.

Upravo je ovo zamka u koju najčešće upadaju izrazito empatični ljudi koji nisu naučeni da razumeju, poštuju i vole sebe.

Koreni ove pojave često leže u ranom periodu života, kada se neka deca podstiču na to da uvek vide stvari iz ugla roditelja, da stalno vode brigu o nekom drugom zanemarujući sopstvene potrebe i interese ili da suzbijaju svoja osećanja kako bi uklopila u neki “porodični model ponašanja”.

Deo čovekovog iskustva jeste to da u nekom trenutku privremeno stavi osećanja i potrebe druge osobe ispred svojih, što se obično događa kada je ona u takvom stanju da joj je neophodna izuzetna briga i pomoć.

Ali, ako se ovo događa stalno, u svakoj situaciji i uvek na štetu jedne strane, veza između dvoje ljudi nikad neće biti zrela i uravnotežena. Štaviše, vrlo često prerasta u neki oblik patološkog odnosa.

Emocionalna inteligencija od nas traži da uvek budemo empatični i prema sebi. Ovo možda izgleda paradoksalno, ali je neophodnan uslov za saživljavanje i razumevanje sa drugima.

 

 

 

 

Zdrava empatija uvek podrazumeva izvesno objektivno distanciranje, uz puno uvažavanje druge osobe i njenih osobina. Ulazeći u svet drugog pojedinca, empatijom ne gubimo sopstveni identitet, ne brišemo granicu između Ti i Ja, ne stapamo se, već samo uspevamo da, pored svojih, “čujemo“ njegova osećanja, brige, namere…, i da jasno definišemo potrebe koje se iza svega toga kriju.

Videvši stvarnost iz druge perspektive, osetivši sebe u drukčijoj ulozi, dolazimo do spoznaje koja nam, nakon vraćanja u svoju poziciju, menja pogled na sebe i druge, proširujući naša dotadašnja shvatanja o svetu i životu, čineći to da postanemo emocionalno inteligentniji, što podrazumeva pravilnije shvatanje sopstvenih osećanja i pažljiviji, adekvatniji odgovor na osećanja ljudi koji nas okružuju.

Ljudi sa visoko izraženom empatijom pokazuju spontanu radoznalost prema nepoznatim osobama, onako prirodnu kakvu smo svi imali kao deca, ne kao ispitivači, kontrolori i ocenjivači, već kao iskreno zainteresovani istraživači novog.

Upravo ova radoznalost u sticanju novih iskustava i spoznaje o drukčijim životima i gledištima, dragocena je zbog toga što nam pomaže da dokučimo čitav novi svet koji postoji u umu i srcu druge osobe, pa često predstavlja ključnu snagu koja nam pomaže da zadovoljstvo sopstvenim životom podignemo na viši nivo.

 

 

 

 

Korak dalje u razvijanju empatije, za koji je potrebno samo malo hrabrosti, može da nam bude to što ćemo sebi postaviti zadatak da svake nedelje razgovaramo sa jednom nepoznatom osobom i osetimo taj “kilometer hoda u njenim cipelama”, umesto da je samo posmatramo izdaleka, sa sažaljenjem, podozrivošću, zavišću ili čuđenjem zbog njene “obuće”.

Vežbanjem empatije prevazilaze se predrasude i otkrivaju sličnosti.

Činjenica je to da o drugim ljudima često stvaramo pretpostavke, na osnovu kojih im dodeljujemo etikete i svrstavamo ih u kategorije, što nas sprečava da uvidimo njihovu individualnost i pravu prirodu.

Empatični ljudi se sa svojim predubeđenjima suočavaju tražeći u drugima uvek ono što im je sa njima zajedničko, umesto da prvo gledaju na suprotnosti koje ih razdvajaju. Stoga, empatija predstavlja veoma moćan instrument za nadvladanje rigidnih stavova, negativnog naboja i osećanja poput straha, besa i mržnje.

Svako od nas može da osmisli sopstvenu vežbu. Ukoliko nam određeni ljudi i zajednice nisu bliski, ako ih jednostavno ne razumemo ili čak imamo iracionalnu odbojnost i agresivni stav prema njima, trebalo bi da provedemo neko vreme u njihovom okruženju i da pokušamo da se stavimo u njihovu poziciju.

Ovo ne treba da nas preobrati, u smislu toga da nam izmeni sistem vrednosti, principe, mišljenje i osećanja, ali će nas svakako promeniti u pravcu obuzdavanja sopstvenog ega, većeg razumevanja i tolerancije prema svemu što se od nas razlikuje.

 

 

 

 

Dvadesetih godina prošlog veka, Džordž Orvel je sproveo jedan ovakav eksperiment. Pošto je pet godina radio kao kolonijalni policijski službenik u Britanskoj Burmi, napustio je policiju i neko vreme preživljavao kao lučki radnik, a zatim se vratio u Britaniju, čvrsto rešen da lično iskusi položaj potlačenih, odbačenih i marginalizovanih ljudi u velikim gradovima.

Neko je vreme živeo obučen u klošarsku odeću, kao beskućnik na periferiji Londona, sa prosjacima i skitnicama.

Na osnovu ovih iskustava, nastala je njegova knjiga Down and Out in Paris and London, kod nas izdata pod imenom “Niko i ništa u Parizu i Londonu”, u kojoj govori o proširenju svojih vidika, promeni prioriteta i odnosa prema ljudima. Neki od njih, koje je društvo automatski deklarisalo kao “beskorisni pijani ološ”, postali su mu prijatelji, zahvaljujući kojima je, po sopstvenim rečima, doživeo najbolje putovanje u svom životu i uvideo da nas sposobnost empatije ne samo čini boljima, već nam dobrom i uzvraća.

Naravno, empatični se ljudi ne ograničavaju samo na bavljenje osobama u neposrednom okruženju, niti samo onima koje žive na društvenim marginama, u bedi, sa bolešću ili drugom vrstom patnje.

Mada je njima ovo verovatno najpotrebnije, čovek sa razvijenom empatijom u stanju je da posmatra svet i očima svog protivnika, konkurenta, osobe koja ne deli njegova uverenja ili nekoga ko se prema njemu odnosi ignorantski, zajedljivo, autoritativno ili čak krajnje neprijateljski.

 

 

 

 

Kada govorimo o empatiji, obično je povezujemo sa nečim što se ostvaruje na nivou pojedinaca.

Međutim, ljudi koji su je u sebi razvili, shvataju da ona treba da postane masovni fenomen koji može da donese korenite društvene promene.

U njenu snagu smo se više puta uverili, barem uvek nakon velikih nepogoda i katastrofa, kada je, pored pružanja materijalne i tehničke pomoći, pola sveta umom i srcem stajalo zajedno sa unesrećenim ljudima.

Bez empatije, ljudsko se društvo ne bi moglo nazvati zajednicom nego skupom sebičnih i bezobzirnih pojedinaca, a svet bi bio mračno i sterilno mesto kakvo nam prikazuju filmovi o distopijskoj budućnosti.

Empatija je čovečanstvu neophodna kako bi kreiralo novu vrstu revolucije, ne onu staromodnu, koja ruši dotad stvoreno kako bi uvela novu vlast, zakone i institucije, već jedinu koja, ostvarivanjem drukčijih međuljudskih odnosa, može da donese suštinske promene.

 

 

 

 

Kao što se XX vek smatra dobom introspekcije, u kojem smo naučili da je, na putu ka shvatanju sveta i života, veoma značajno to da prvo sagledamo sebe same, ovo bi trebalo da bude vek empatije, kada ćemo, pored samorefleksije, sebe spoznavati kroz razumavanje sa drugim ljudima.

Pozivanje na empatiju danas je, na žalost, još uvek najviše zastupljeno kao novi politički trend, a u njenom reklamiranju najglasniji su upravo oni kod kojih nikad nismo uspeli da uočimo razumevanje za druge i sposobnost uživljavanja u njihove probleme.

To su likovi slični onima koji su nas kroz istoriju učili da, ako nemamo hleba, jedemo kolače (ili korijenje) i da, zbog skupoće ogreva, više porodica treba zajedno da boravi u nekom od njihovih stanova, kako bi se svakoga dana grejao samo jedan.

Uživimo se na trenutak i u njihove probleme, razumejmo ih i otkrijmo kako je empatija divno umeće koje ne zna za granice.

 

 

 

 

Harizma predstavlja privlačnost koja čoveku omogućava da oko sebe okuplja druge ljude i često ga stavlja u centar pažnje i zbivanja. Ona se stvara prezentacijom sebe, sopstvenim vizijama, ostavljanjem utiska svojom pojavom i sposobnostima. Preterano gajenje sopstvene harizme ponekad dovodi do toga da čovek ne obraća dovoljno pažnje na potrebe i osećanja drugih.

S druge strane, empatične osobe osećaju šta znači biti u tuđoj koži, ali pritom često padaju u iskušenje da se potpuno posvete drugima i zaborave da žive svoj život.

Iako su donekle sastavni delovi čovekove prirode, i harizma i empatija mogu da se uče, vežbaju i razvijaju.

Sledeći test može da nam otkrije u kojoj su meri kod nas prisutne ove osobine i da nas podstakne na to da u svoj karakter i međuljudske odnose unesemo neke promene. Svaku od 10 izjava potrebno je, u zavisnosti od stepena saglasnosti (od “uopšte se ne slažem” do “potpuno se slažem”), oceniti brojem bodova od 1 do 5:

 

1. Dok slušam muziku, često lupkam ritam nogom.

 

2. Uhvati me tuga kada vidim nekog ko je usamljen.

 

3. Volim da grlim druge ljude.

 

4. Stalo mi je do životinja.

 

5. S lakoćom nasmejavam ljude oko sebe.

 

6. Uznemirava me kada ljudi oko mene postanu nervozni.

 

7. Često mi polazi za rukom da uhvatim nečiji pogled.

 

8. Često me rasplače romantični film ili nežna pesma.

 

9. Ljudi me često opisuju kao glavnog zabavljača.

 

10. Volim da dajem poklone ljudima i gledam izraz njihovih lica kada ih otvore.

 

Da bismo otkrili koliko smo harizmatični, potrebno je da saberemo bodove koje smo dodelili tvrdnjama pod neparnim brojevima, a koliko smo empatični, saznaćemo sabiranjem ocena pod parnim brojevima.

Kod obe kategorije, zbir bodova će, kao i pri ocenjivanju, odrediti stepen harizmatičnosti, odnosno empatije.

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat