» WTF

Hipokr(?)tova (za)kletva

Hipokr(?)tova (za)kletva

 

 

Originalna Hipokratova zakletva navodno je napisana na grčkom jeziku (mada neke činjenice idu u prilog tome da je u stvari bila na starosrpskom), njen najraniji prevod je na latinskom, a glasi ovako:

 

Kunem se lekarem Apolonom, Asklepijem, Higijom i Panakejom, a za svedoke uzimam sve bogove i boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasuđivanjem držati ove Zakletve.

Da ću smatrati dragim kao roditelja onoga koji me je naučio ovoj umetnosti; da ću živeti u slozi sa njim i, ukoliko je to potrebno, deliti svoja dobra sa njim; da ću njegovu decu gledati kao svoju braću, da ću ih, ukoliko to zažele, podučiti ovoj umetnosti bez naplate ili pisane obaveze, da ću podeliti sa svojim sinovima, sinovima učitelja i učenicima koji su se upisali i prihvatili pravila profesije, ali samo sa njima, pravila i instrukcije.

Propisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata, u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem, i nikada nikome neću naneti zlo.

Nikome neću, čak i ako me zamoli, propisati smrtonosan otrov, niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt. Niti ću dati ženi sredstvo za pobačaj.

Održaću čistotu mog života i mog umeća. Neću operisati kod kamena, čak i ako je bolest očigledna; ostaviću ovu operaciju specijalistima tog umeća.

U koju god kuću da uđem, ući ću samo za dobrobit mojih pacijenata, držeći se podalje od bilo kakvog namernog nedela i od zavođenja žena i muškaraca zarad ljubavnih zadovoljstava, bilo da su slobodni ili robovi.

Sve što saznam prilikom vršenja moje profesije ili svakodnevnog poslovanja sa ljudima, a što ne treba širiti dalje, čuvaću kao tajnu i nikada neću otkriti.

Ukoliko se verno držim ove zakletve, neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od strane svih ljudi za sva vremena; ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi.

 

 

 

 

Svi smo za Hipokratovu zakletvu čuli, ali mnogi verovatno ne znaju da je to prvobitno bila zakletva lekara koji su u drevna vremena obavezno bili upućeni u astrologiju i pri isceljivanju su se uvek oslanjali na natalni horoskop pacijenta.

Tek je kasnije preoblikovna u zakletvu medicinara, za koje se ni do danas pouzdano ne zna na šta se pri svom radu stvarno oslanjaju…

Veoma je važno pitanje sledeće: zašto naša podsvest, iz koje neminovno proističu i slučajne greške u izražavanju, ovu zakletvu legendarnog oca medicine, Hipokrata, stalno brka sa hipokritima i hipokrizijom, verovatno jednom od najgorih ljudskih osobina? Šta je to što povezuje Hipokrata, čoveka koji je ceo je svoj život posvetio isceljenju bolesnih, sa nepersonalnim hipokritom, licemernom osobom koja govori jedno, misli drugo i uglavnom radi nešto treće…

 

Ako je neko u poslednje vreme pokušao da zakaže (ili, ne-daj-bože, nezakazano dođe na) pregled kod lekara, opšteg ili specijaliste, bilo da je to ambulatno, u gradskim domovima zdravlja, ili u nekoj višoj medicinskoj ustanovi, tipa pokrajinske ili republičke poliklinike, odnosno bolnice, shvatiće da duh Hipokrata odavno tu nije navraćao, ali je zato susret sa raznim hipokritima gotovo neizbežan…

Ovakva situacija verovatno je zanimljiva za proučavanje samo ljubiteljima pravog psihološkog horora, često sa elementima slešera, jer i toga često bude u ovakvim „filmovima“…

 

 

 

 

Hipokrat je rođen u petom veku pre nove ere i smatra se ocem medicine. Školovao se u medicinskoj školi na ostrvu Kos. Njegovi zapisi sažeti su u delu Corpus Hippocraticum, koje se već vekovima smatra najvažnijim i najpouzdanijim izvorom medicinskog znanja.

Bio je potpuno posvećen svom poslu, tačnije – životnoj misiji iscelitelja, koja u drevna vremena baš nije bila na spisku najelitnijih i najplaćenijih zanimanja.

Pripadao je Asklepijskoj školi lečenja, zasnovanoj na principima odmora, zdrave ishrane i dijete, svežeg vazduha i čiste vode... Uspevao je da prepozna neke večite, standardne simptome određenih stanja, poremećaja i bolesti, a njegovi opisi istih važe do dana današnjeg.

Uticaj ovog posvećenika u medicinu ogleda se, pored ostalog, i u opšte prihvaćenoj terminologiji.

Još uvek se koristi izraz „Hipokratovi prsti“, za specifični izgled bolesnih prstiju i nokata, koji ukazuje na ozbiljno sistemsko obolenje.

„Hipokratov osmeh“, medicinskoj struci poznatiji kao Risus Sardonicus, i danas podrazumeva trajni spazam facijalnih mišića, sa podignutim obrvama i licem razvučenim u bolan osmeh.

Jednako je važan i sindrom Facies Hippocratica, odnosno „Hipokratovo lice“, koji podrazumeva bledo čelo orošeno hladnim znojem i ispijeno lice na kojem nos posebno dolazi do izražaja, a ukazuje na tešku upalu trbušne maramice, koja, ako se ne prepozna na vreme, može da dovede do sepse i smrti…

Veoma je važan i njegov doprinos hirurgiji, repoziciji iščašenih udova, operacijama empijema (gnojnih nakupljanja u određenim organima)…

 

 

 

 

Hipokrat je smatrao da u razvoju svakog obolenja postoje kritični dani.

Dobro je opisao kliničke simptome pojedinih bolesti: epilepsije, eklampsije, malarije, epidemijskog parotitisa…, kao i mnoge kliničke sindrome.

Takođe je izneo pretpostavku o tome da su duševni poremećaji rezultat obolelog mozga, tačnije – da je „sumanut čovek“ zapravo osoba sa određenom bolešću.

U Hipokratovoj školi, detaljno je opisan mozak, sa dve hemisfere, moždane ovojnice, ukršteni moždani sindromi, upala i tumor mozga itd.

Na osnovu uočenih simptoma, Hipokrat nije postavljao dijagnozu, nego prognozu bolesti.

Uz prirodne medikamente pri tretmanu duševnih bolesti (u to vreme koristili su se različiti biljni preparati, opijum, kanabis, rauvolfija i slične materije čije je dejstvo bilo iskustveno potvrđeno), preporučavao se odmor, dijeta, gimnastika, a kao najbolji lek – rad.

Hipokrat je uvek insistirao na tome da je lekar obavezan da se upozna sa uslovima u kojima njegov pacijent živi, jer mu je osnovna ideja bila to da lečenje treba da se oslanja na prirodne isceliteljske snage, koje postoje u svakom organizmu, ali se razlikuju u zavisnosti od okolnosti i načina života…

 

 

 

 

Po Hipokratovom mišljenju, karakteristike ličnosti određuju četiri telesne tečnosti koje se nalaze u ljudskom organizmu: sluz, žuta žuč, crna žuč i krv.

Astrološki nazivi za tipove čovekovog karaktera potiču upravo od imena ovih sokova: flegmatični, kolerični, melanholični i sangvinični. Zdravlje podrazumeva izbalansiranost, a bolest predstavlja poremećaj u sastavu i mešanju ovih tečnosti.

Njegova otkrića izvršila su presudni uticaj na kasniju medicinu, a spisi koje je za sobom ostavio stolećima su korišćeni kao udžbenici za lekare narednih generacija, sve do Srednjeg veka…

 

Corpus Hippocraticum je zbirka oko 60 sačuvanih medicinskih dela, uglavnom napisanih između 430. i 200. godine p.n.e. Pretpostavlja se da je zbirku zapravo napisalo nekoliko naučnika u različitim oblastima, a njihova su se dela čuvala u Aleksandrijskoj biblioteci, pod Hipokratovim imenom.

Pored legendarne Zakletve, Hipokratu se pripisuje drevno medicinsko pravilo Primum non nocere („Najpre ne naškoditi“) i izreka Ars longa, vita brevis („Život je kratak, a umetnost večna“).

 

 

 

 

Ne postoji bilo kakav dokaz da je Hipokrat ikada učinio nešto što bi se moglo nazvati licemenim.

Napravio je veliki broj tačno i detaljno opisanih anamneza, dijagnoza i terapija.

Značaj Hipokratove zakletve je u njenoj istorijskoj i tradicionalnoj vrednosti, mada je većina lekarskih udruženja širom sveta prešla na njene modernizovane verzije.

Međutim, originalna Zakletva postavila je temelje modernim shvatanjima etičnog ponašanja lekara u praksi. Najbolji primer za to jeste poverljivost na koju se lekar obavezuje u odnosu sa pacijentom.

 

Ipak, po mnogim pitanjima, kao što su razne invazivne terapije, pobačaji, eutanazije i druge novonastale prakse koje se sprovode bez mnogo moralnih dilema, današnja medicinska perspektiva znatno odstupa od obećanja iznetih u Zakletvi. Možda je baš to postao razlog što, u podsvesti današnjeg čoveka, zavet drevnog iscelitelja počinje da se poistovećuje sa nekom hipokritskom kletvom…

 

 

 

 

Nakon svetskih i drugih savremenih ratova, u kojima su uočeni mnogi propusti lekara i velika zastranjenja od starih načela profesije,

Ženevskom deklaracijom tekst zakletve je modifikovan, a današnju modernu verziju prihvatila je većina savremenih medicinara. Na univerzitetima, polaganje ove zakletve deo je diplomske ceremonije svršenih studenata medicine, a njen tekst je sledeći:

 

U času kada stupam među članove lekarske profesije, svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.

Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje. Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno

Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.

Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege će mi biti braća.

U vršenju dužnosti prema bolesniku, neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.

Apsolutno ću poštovati ljudski život, od samog početka. I pod pretnjom neću popustiti da se moja medicinska znanja iskoriste suprotno zakonima humanosti.

Ovo obećavam svečano, slobodno, pozivajući se na svoju čast.

 

 

 

 

Poučen iskustvima u današnjim medicinskim ustanovama, uvek „vickasti“ narod iznosi sopstvena viđenja stare zakletve, a ovo su samo neka od njih:

 

Hipokratova zakletva je nastala u doba dok još nisu postojale farmaceutske kompanije.

 

To je nešto što ne vredi ni tepsiju ribe, ako nemaš overenu knjižicu, uput sa pečatom, poklone za sestre i lekare…

 

Školski je primer za krivokletstvo.

 

To je dužnost da se pomogne pacijentu, bez obzira na kvalitet viskija koji je doneo.

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Fenix Chat

Fenixsite ima funkciju pretraživaca linkova. Naš sistem iskljucivo indeksira linkove ka drugim sajtovima, tako da se nijedan fajl ne nalazi na našim serverima.