» Istorija destrukcije: Duh Platona u telu Afrodite

Istorija destrukcije: Duh Platona u telu Afrodite

Istorija destrukcije: Duh Platona u telu Afrodite

 

Načini na koje su se mnogi novoustoličeni vladari obračunavali sa svim onim što je bilo pre njih, a što bi im moglo zasmetati u ovladavanju umom svojih potčinjenih, možda se najbolje mogu uvideti kroz priču o Hipatiji Aleksandrijskoj, mladoj, prelepoj i genijalnoj naučnci i učiteljici, kojoj je iz zvanične pisane istorije izbrisana većina zasluga, a zamalo i svaki trag.

Ovim nestankom je, pored poništavanja iskonskih dostignuća ljudske mudrosti, simbolički pokušano i kolateralno ukidanje svetog ženskog principa, jednog od dva na kojima uopšte počiva kako zemaljski tako i život Univerzuma, kako bi se čvrsto ustoličio isključivo muški: egoistični, vladajući, potčinjavajući, komandujući, agresivni, borbeni…

To je onaj princip koji, kroz reči autoriteta u Bibliji, daje muškarcima preporuku da je “žene najbolje i ne doticati se”, a čak im i po pitanju braka savetuje da je to nešto što treba praktikovati samo u krajnjem slučaju, kao nužno zlo, “da ih đavo ne iskuša neuzdržljive”…

 

 

 

 

Hipatija je bila je ćerka Teona, jednog od najučenijih ljudi onoga vremena, i prva žena u poznatoj istoriji za koju se sigurno može reći da je dala značajan doprinos razvoju matematike, filozofije, astrononije i astrologije.

Pošto je većina izvornih spisa o njoj sakrivena ili uništena (što nije ni prvi ni poslednji pokušaj da se veliki ljudi izbrišu iz istorije), danas je na raspolaganju dosta toga nesigurnog ili pretvorenog u legende.

Uostalom, od mitova se puno ne razlikuju ni razne romansirane (najčešće biblijske ili bliske njima) biografije slavnih muškaraca tokom poslednjih par hiljada godina, pa ih mnogi ipak prihvataju kao istorijske činjenice.

Mada veliki deo Hipatijinih radova nije sačuvan u integralnom pisanom obliku, postoje specifični istorijski dokazi o njenim matematičkim i astronomskim istraživanjima, a posebno izveštaji o jezivoj, mučeničkoj smrti koja ju je zadesila.

Najstarija svedočanstva o tome dolaze od ranih enciklopedijskih i crkvenih spisa, a ponajviše iz sačuvanih pisama njenog učenika Sinezisa iz Kirene.

Sokrat Sholastik, Hipatijin savremenik, u svom delu “Crkvena istorija” koje sadrži i izveštaj o Hipatijinoj smrti, govori o njenom karakteru, učenju i visokim dostignućima u literaturi, nauci i filozofiji, u čemu je nadmašila sve ljude svog vremena.

Sinezis daje važne informacije o njenom delu, svedoči o njenim predavanjima, povezuje je sa konstruisanjem naučnih instrumenata i opisuje kao “najvećeg svetskog, duboko poštovanog filizofa”…

 

 

  

 

 

Na osnovu ovih dokumenata, rekonstruisana je priča o nezavisnoj i slobodoumnoj mladoj naučnici, sa duhom Platona u telu Afrodite, posle čije je smrti ondašnji svet definitivno gurnut u mračno doba...

U Hipatijinom pogubljenu, mnogi su videli nezvanični početak crkvenog lova na veštice i začetak inkvizicije koja će u narednim vekovima tako revnosno osuđivati na mučenje i smrt neke od najsvetlijih ljudskih umova, samo zato što su se usudili da očuvaju staro znanje i pokažu želju za novim, umesto da se prepuste dogmi i kontroli koja se pomoću nje uspostavlja.

 

Hipatija se bavila matematikom, astronomijom, filozofijom i astrologijom. Zajedno sa ocem Teonom, pomagala je u klasifikovanju, očuvanju i razradi drevnih naučnih blaga, posebno onih koja potiču od Starih Grka.

Poznato je to da je napisala nekoliko filozofskih dela, opširne komentare na Diofantovu “Aritmetiku” i na “Konusne preseke” Apolonija iz Perge, a bavila se i sastavljanjem astronomskih tablica.

Izumela je hidromer, spravu za određivanje gustine tečnosti, i usavršila astrolab, instrument za određivanje geografske širine, vremena i položaja vidljivih nebeskih tela, koji je bio nezamenljiv pri izradi horoskopa.

Pripisuje joj se i prvo razmatranje teorije heliocentričnog sistema (sa Suncem u jednoj od dve žiže elipse po kojoj se kreće Zemlja, a tako i ostale planete), koju je pre nje bez uspeha pokušao da promoviše samo Aristarh sa Samosa, u III veku p.n.e, a tek su mnogo kasnije, u XVI veku, bojažljivo počeli da je zastupaju drugi naučnici, da bi zvanično bila prihvaćena tek 1822. godine, punih 14 vekova posle Hipatijinog vremena.

 

 

 

 

Kada je Aleksandar Veliki osvojio Persijsko carstvo, 332. godine p.n.e, na obali Sredozemnog mora podigao je Aleksandriju.

Posle njegove smrti, ogromnu državu koju je stvorio podelile su među sobom njegove vojskovođe i formirale nove imperije: Egipat, Mesopotamiju i Siriju.

Počela je epoha helenizma, jedno od (kao što mu samo ime kaže) najsvetlijih doba razvoja ljudskog znanja i kulture.

Ptolomej I Soter dobio je Egipat i odabrao Aleksandriju za svoju prestonicu.

U sledećih stotinak godina, Aleksandrija je postala najlepši i najrazvijeniji grad, intelektualni, privredni, kulturni i duhovni centar, veza između Istoka i Zapada, ne samo kao luka u kojoj se obavljala sva trgovina starog sveta, već i kao prva antička kolonija naučnika, filozofa i umetnika iz razniih krajeva, koji su ovde našli utočište za očuvanje, proširivanje i razmenu svojih znanja i kultura.

Aleksandrijski muzej osnovao je Ptolomej I, a njegov sin ga je znatno proširio i snabdeo zgradama za boravak i rad velikih mislilaca i umetnika, kako bi se mogli potpuno posvetiti cilju da Aleksandriju učine duhovnim središtem sveta.

U Muzeju su se prikupljala i čuvala duhovna blaga svih naroda, sva znanja do kojih je ljudski um dotad došao.

Pridružena mu je ne manje poznata Aleksandrijska biblioteka, sa svojim ogromnim fondom knjiga, u kojoj se nalazilo oko pola miliona svitaka, rukopisa, pločica, tablica i pergamenata.

Uz njega su postojale i dodatne sale, laboratorije, opservatorije, pa čak i zoološki vrtovi.

Jedan deo ovog antičkog univerziteta i naučno-istraživačkog centra nalazio se u Serapeumu, paganskom hramu boga Serapisa, jednoj od najlepših antičkih građevina.

Prvi profesor matematike, a izgleda i prvi starešina Muzeja, bio je Euklid (oko 300. godine p.n.e). U njegovom najčuvenijem delu “Elementi”, u 13 je knjiga sumirano sve dotadašnje znanje iz geometrije i aritmetike.

Rani geometar Apolonije iz Perge (oko 200. p.n.e.) proučavao je konusne preseke, a njihov model, koji je Hipatija konstruisala, i danas se koristi pri demonstriranju i tumačenju osnovnih geometrijskih krivih linija učenicima.

U isto vreme, živeo je i Eratosten, koji je prvi izmerio obim Zemlje.

Geograf i astronom Klaudije Ptolomej, po kome je geocentrični model dobio ime, takođe je živeo i radio u Aleksandriji, u II veku naše ere. Njegova dela Syntaxis (poznatije po arapskom nazivu Almagest) i Tablice (Astronomski Kanon) bila su važan predmet Hipatijinog proučavanja.

Diofant iz Aleksandrije, koji je živeo oko 250. godine, bio je autor čuvenog dela Aritmetika, takođe veoma relevantnog za Hipatijin rad.

Najzad, profesor matematike u Muzeju i njegov poslednji upravnik bio je Teon, Hipatijin otac...

 

 

 

 

Kao stecište najvećih umova, Muzej je imao karakter sadašnjih akademija nauka, a kao središte obrazovanja i vaspitavanja mladih, predstavljao je prvi univerzitetski centar.

Muzej je nastavio sa radom nekoliko vekova. Čak i pošto ga je, posle Kleopatrinog samoubistvo, oko 30. godine p.n.e, okupiralo Rimsko carstvo, njegovo duhovno nasleđe je očuvano, uz stalno proširivanje.

Najveći grčki matematičari i astronomi radili su u Aleksandriji, a njihova sačuvana dela, poput Ptolomejevog Almagesta i Diofantove Aritmetike, postala su osnova za dalji razvoj ovih nauka.

 

U IV veku, kada je Aleksandrijom zavladala hrišćanska crkva, i Muzej je došao pod njenu vlast, a ondašnji arhiepiskop aleksandrijski odmah je započeo rasterivanje njegovih naučnika i uništavanje svih tekovina helenske kulture, o čemu se s ponosom govori u nekim crkvenim spisima: “A mnogi sabraše knjige i spališe ih pred svima, tako zdravo rastijaše reč gospodnja”.

U tom je periodu, pored biblioteke, ostrašćena rulja, nahuškana od strane arhiepiskopa, razorila i antički paganski hram Serapeum.

Poslednji aleksandrijski mislioci i svi oni koji su još živeli i obrazovali se u starom grčkom duhu, počeli su da se okupljaju u domu učene Hipatije, ćerke Teona...

 

 

 

 

U grčkom jeziku poznata je reč “polihistor” (polyhistor), koja označava upućenika u sve nauke i u sebi objedinjuje znanja iz svih oblasti. U našim jezicima, odgovarala bi joj reč mnogoznalac ili, još više, jedna stara i gotovo zaboravljena – sveznadar. Upravo je ovakav atribut često stavljan uz Hipatijino ime.

 

Koliko je poštovanja već za života zavredela, možda najbolje pokazuju stihovi koje je napisao njen savremenik Palada, inače ljuti satiričar koji je hulio i žigosao sve oko sebe, kome su bili strane svaka pohvala i patetika, poznat po otrovnim primedbama, a u velikoj meri i ženomrzački nastrojen:

 

„Kada te ugledam, pri tvojim rečima padam na kolena

i dižem ka zvezdi Danici pogled svoj.

Jer, ka nebu ide sve što radiš, na nebo upućuje lepota reči,

božanska Hipatijo, ti, čista zvezdo mudrosti!”

 

 

 

Hipatija je rođena u kosmopolitskoj Aleksandriji, između 365. i 375. godine.

Veliki uticaj na njeno obrazovanje imao je njen otac Teon, tako da je odrastala u atmosferi učenja i istraživanja.

Teon je bio neobično liberalna osoba, u vreme kada su muškarci dominirali na svim poljima, a žene uglavnom imale status pokretne imovine.

Sudeći po pričama, bio je odlučan u tome da učini sve, kako bi Hipatija sebe izgradila u savršeno ljudsko biće. Ohrabrivao je svoju ćerku da razvija svoj um i pomogao joj da postigne akademsko znanje kakvo ni jedna žena pre nje nije imala. Kao mentor, preneo je na nju svu svoju ljubav prema nauci i znanja matematike i logike.

Utvrdio joj je čak i režim fizičkih vežbi, kako bi bio siguran da će njeno telo biti potpuno zdrav domaćin tom izuzetnom umu.

Takođe ju je savetovao da nikad ne dozvoli bilo kakvim dogmama, ali ni muškarcu, da zaposednu njen život i učine je mentalno, emotivno ili materijalno zavisnom.

Teon je dogmatske, restriktivne religije smatrao nečim bezumnim, što nikako ne bi smele bezrezervno da prihvate osobe koje drže do sebe.

Uz obuku stečenu od oca, Hipatija je imala i formalno obrazovanje iz umetnosti, literature, nauke i filozofije.

Boravila je u Italiji i Atini, gde je učila u školi Plutarha mlađeg i, između ostalog, izučavala dela Plotina, osnivača neoplatonizma.

Po povratku u Aleksandriju, postala je učitelj matematike i filozofije. Studenti su sa tri kontinenta dolazili u Aleksandriju da čuju predavanja održavana u njenom domu, koji je postao pravi intelektualni i debatni centar.

 

 

 

 

Iako je opisivana kao žena izuzetne lepote, poznato je da nije puno marila za spoljni izgled, pa se čak i u javnosti pojavljivala u pohabanom učiteljskom ogrtaču, zbog čega su je njeni učenici još više poštovali i voleli.

 

Oko 400. godine, Hipatija je postala upravnik neoplatonističke škole, gde je podučavala matematiku, astronomiju i filozofiju.

Držala je i javna predavanja o Platonovim i Aristotelovim delima, donevši matematičke i filozofske diskusije na trg u centru grada, gde je njeno govorništvo, puno duha i mudrosti, već tada ušlo u legendu.

 

Tumači i komentatori starih naučnih i filozofskih dela, poput Hipatije, bili su u ono vreme od presudnog značaja za obrazovanje.

Pored toga što su učenicima objašnjavali i približavali tekstove napisane stolećima ranije, njihova najveća zasluga bila je u očuvanju naučnih mudrosti, zapisanih na krhkim papirusima, koji su se vekovima habali tokom nepogoda, nemira i ratova, pa su samo prepisi, uz dešifrovanje i dodate komentare, uspeli da ih spasu od potpunog uništenja i sačuvaju za buduće generacije.

 

 

 

 

 

Pored školskih i javnih časova, Hipatija je užem skupu posvećenih učenika držala i predavanja iz svete nauke, koja je u ono vreme bila tesno povezana sa matematikom, geometrijom i astronomijom, preko kojih vodi put do filozofije neoplatonizma, o tajni postojanja.

Ona se sastoji u posmatranju stvarnosti bistrim umom, dok se ne dostigne uzvišeno stanje svesti i unutrašnja spoznaja, transcendencija materijalnog i jedinstvo sa nedeljivim, nepromenljivim Božanskim Jednim, uzrokom i izvorom svega postojećeg.

Od ovoga se nije puno razlikovalo izvorno hrišćansko učenje, u vreme kada mu ni najblaža namera nije bila da se institucionalizuje i postane religija.

 

Ceo Hipatijin život protekao je u okruženju ispunjenom konfliktima i obračunima fanatičnih grupacija hrišćana sa Jevrejima i paganskim mnogobošcima (“bezbožnicima”).

Iako je potekla iz paganskog miljea, njen um se jednostavno nije ograničavao bilo kakvim religijskim dogmama.

Kod mnogih hrišćana je izazivala poštovanje i divljenje, a nekolicina crkvenih autora čak ju je predstavila kao simbol uzvišenosti, vrlina, čestitosti i nevinosti.

Nasuprot tome, novoustoličene crkvene glavešine identifikovale su je sa “opasnim” paganskim učenjima koja predstavljaju veliku smetnju uvođenju novih verskih dogmi.

Teško je, gotovo nemoguće, držati na uzdi slobodoumne ljude pune znanja, a lako one koji su ga zamenili slepim verovanjem u ono što im se servira. Čak se i aleksandrijski patrijarh, u jednoj od svojih poslanica Rimu, požalio: “Dok god ovo znanje postoji, ljudi neće poverovati u Bibliju”…

 

I među Hipatijinim učenicima bilo je dosta hrišćana. Neki od njih su novu veru prihvatili iz najdubljih ličnih pobuda, dok su se drugi u nju preobratili, često uz ucene, kako bi mogli, uz što manje sukoba sa crkvenim vlastima, da nastave sa obavljanjem svojih javnih i političkih funkcija.

Od ovih učenika, najpoznatiji su bili Sinezis iz Kirene, koji je kasnije postao biskup u Ptolomaisu, a posebno Orest, koji je sa Hipatijom nastavio da održava bliske prijateljske odnose i u vreme kada je postao hrišćanin i aleksandrijski prefekt (gradonačelnik, guverner).

 

 

 

 

Godine 412, za patrijarha Aleksandrije ustoličen je Kiril, koji će kasnije biti proglašen za sveca.

Većina istoričara i biogafa uopšte nije imala povoljno mišljenje o njegovoj ličnosti i postupcima.

Kiril je sa rimskim guvernerom Orestom otpočetka bio veliki rival.

Mada je Orest već bio prihvatio hrišćanstvo, upravo kako bi izbegao konflikte sa Crkvom, nastavile su se oštre političke borbe između nje i rimske uprave, za sticanje vrhovne vlasti.

 

Iako kod Hipatije nisu poslojale bilo kakve političke aspiracije, pretpostavlja se da je upravo Orestovo prijateljstvo i poštovanje prema njoj kod Kirila izazivalo ne samo zavist i mržnju, već i strah od toga da će njen veliki ugled, talenat i naučni autoritet dovesti do opasnog prestiža paganizma nad hrišćanstvom.

Zajedno sa predrasudama protiv njenog filozofskog učenja, koje je hrišćanima predstavljeno kao bezbožničko, ovo je dovelo do njenog brutalnog ubistva, tri godine kasnije.

 

 

 

 

Osim ranijih progona naučnika i filozofa i uništavanja njihovih radova, od 409. godine je u celom rimskom carstvu počelo i proganjanje astrologa, a njihovi podaci, knjige i spisi spaljivani su na lomačama, jer je Crkva zabranila “gledanje u zvezde” i “čitanje sudbine”, proglasivši i ovu nauku za “đavolsku rabotu”.

Hipatija je, pored svega, bila poznata i kao prva žena astrolog.

Kod mnogih astrologa današnjih vremena, uključujući i najpoznatijeg sa naših prostora, Mileta Dupora, mogu se naći podaci o tome da je Hipatija, između ostalog, predvidela tačan datum i način svoje smrti, mnogo pre nego što se to i obistinilo.

 

Njena smrt ostala je bolje zabeleženi događaj od celog njenog života, verovatno kao opomena drugim, sličnim joj “drznicima”, ali i kao najava buduće svemoćne crkvene institucije, “svete inkvizicije”.

Po istorijskim dokumentima, Kiril nije bio prisutan tokom ovog monstruoznog zločina, ali su mnogi ljudi toga doba, bilo hrišćani ili ne, znali da je svakako uticao na ovaj događaj, a verovatno ga čak naredio.

 

Grupa Kirilovih fanatika sačekala je Hipatiju u zasedi, na njenom povratku kući. Odvukli su je u crkvu Cezarion, gde su joj pokidali odeću i mučki je živu masakrirali, služeći se krhotinama keramike i ljušturama školjki.

Zatim su iskidali njeno telo u delove, odneli ih u mesto zvano Cinaron i tamo ih spalili.

Sve se dogodilo u martu 415, u vreme posta. Mada je to donelo veliku sramotu, ne samo Kirilu nego i celoj aleksandrijskoj crkvi, izbegnuta je njihova odgovornost, jer su istrage i kazne povodom ovog događaja sprečene blagovremenim podmićivanjima.

 

Hrišćanski narod na kraju se ipak okupio oko patrijarha Kirila, koga su, po njegovom prethodniku Teofilu koji je naredio rušenje Serapeuma i statua paganskih bogova, nazvali Novi Teofil, jer je konačno uništio i “poslednjeg preostalog aleksandrijskog idola”.

 

Posle Hipatijine smrti, mnogi njeni studenti odselili su se u Grčku i imali udela u Atinskoj školi, koja je 420. stekla priličan ugled u matematici.

Njena neoplatonistička škola u Aleksandriji, nastavila je sa radom do invazije Arapa, 642. godine.

 

Danas Hipatijino ime nose jedan krater na Mesecu i jedan veliki asteroid.

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari
Shadow
Shadow
1
Izuzetan tekst ! Mada, neke dogme, nažalost, teško može promeniti bilo koje vreme, prostor, istorija..Bezvremenska Hipatija, vizionarka i pragmatičarka, mit i heroina, ostavlja snažnu poruku: biti mentalno, emotivno i materijalno nezavisna !
  • 20/Oct/2017
strelac
Neverovatno je koliko su se kroz istoriju svi plašili pametnih ljudi a posebno žena!
Muškarcima se pamet i ,,praštala,, jer se to nekako smatralo normalnim ali ženama nikako !!!
Dok sam čitala tekst setila sam se filma Z iz davne 1969 god. Slovo Z na starogrčkom znači ,,Živ je,,
Hypatia ma koliko se trudili da te izbrišu još uvek si živa ako ne na ovom svetu makar u ovom
divnom tekstu koji nam je napisala o tebi deikates.
Delikates majstore hvala ti hi

  • 20/Oct/2017

Chat