» WTF

Leteći čovek: Motmen

Leteći čovek: Motmen

 

 

Šezdesetih godina prošlog veka, prvi put je objavljena jedna vrlo neuobičajena i dosta jeziva priča, za koju i danas mnogo više ljudi veruje da je urbana legenda nego da u njoj ima i zrnce istine.

To je svedočenje o ogromnom čoveku-insektu koji je leteo gradom i izazvao paniku među građanima. Stvorenje je nazvano Motmen (Mothman), Čovek-moljac.

Biće je, po većini opisa, predstavljalo neku vrstu humanoidnog insekta, sa ogromnim krilima, crvenim očima i kandžama. Neki očevici opisali su ga i kao čoveka-pticu, sa ljudskim telom i glavom, a krilima umesto ruku.

Ovakva stvorenja, sive boje i plamenih očiju, koja prave neverovatne vratolomije u vazduhu, ljudi viđaju već više od pola veka, širom planete…

Samo od kraja 1966. do kraja 1967. godine, čak je stotinu građana svedočilo o njihovom pojavljivanju.

U Point Plezentu (Zapadna Virdžinija, SAD), danas postoji muzej posvećen ovom mističnom biću, a podignut mu je i spomenik.

 

 

 

 

Uz legendarnog jetija i njegovog američkog pandana zvanog bigfut (za čije se postojanje tvrdi da je nedavno dokazano pomoću analize DNK), kao i još neka stvorenja manje-više slična ljudima, sve češće se pominje i tajanstveni Motmen.

Motmeni su najčešće viđani na američkom kontinentu, ali ih ljudi primećuju i u drugim delovima sveta, uključujući i nekoliko zemalja Evrope. Do sada se vode rasprave o tome da li ova leteće bića stvarno postoje, ko ili šta su i odakle su.

Najveći broj ljudi, ako je uopšte čulo za njih, i dalje ne veruje u ovako „nestandardan“ oblik života, pa sve priče o njima smatra za plod fantazije pojedinaca ili čak kolektivnu sugestiju i histeriju.

Oni to podržavaju činjenicom da, za razliku od nekih drugih tajanstvenih bića, ova nikad nisu verodostojno snimljena (?).

Drugi su, naprotiv, uvereni u njihovo postojanje i samo se pitaju da li je to neki doskora neotkriveni oblik života ili je reč o ljudskim mutantima, veštački stvorenim hibridima, vanzemaljskim kiborzima…

Oni nas upozoravaju na to da su dugo poricani mnogi drugi događaji i fenomeni, kao što je postojanja NLO, da bi se na kraju pokazalo kako oni ipak nisu samo izmišljotina, već dugo zataškavana istina.

 

 

 

 

Dešavanja u vezi sa letećim ljudima, prvi put su, u moderno doba, zabeležena u junu 1954. godine.

U italijanskoj luci Livorno bio je usidren brod Duilio. Dok se njegova posada odmarala na kopnu, dežurni mornar B.A. (čiji identitet pomorske vlasti do dan-danas nisu otkrile javnosti) oko podne je nad sobom na vedrom nebu ugledao jato ptica koje su letele u karakterističnoj formaciji u vidu slova V, kako najčešće lete selice.

Pošto su bile na dosta velikoj visini, mornar je uzeo dvogled, kako bi utvrdio o kakvoj je vrsti reč i zbog čega migriraju.

Ostao je u šoku kada je, umesto ptica, ugledao „jato ljudi s krilima“, koji su „imali potpuno ljudska lica i leteli a da pritom krilima nisu mahali“.

Istovremeno su ovu formaciju uočila i trojica stražara sa tri ratna broda, koji su takođe bili usidreni u luci (Livorno je bio delom civilna, a delom vojna luka). Ovi stražari su nadležne obavestili o nadletu neobično malih aviona u V formaciji, koji se kreću na visini od oko 1.000 metara.

O svemu tome postoje pisani dokumenti, u brodskim dnevnicima i u registru lučke komande.

Stražari sa ratnih brodova javili su i to da je formacija velikom brzinom krenula u obrušavanje prema civilnom delu luke, da bi se odmah zatim, u brišućem letu, brzo izgubila iz vida.

B.A. je takođe izjavio da su ljudi-ptice ogromnom brzinom nisko nadleteli njegov brod i da su odmah zatim nestali. Dodao je i to da je, dok su preletali, uspeo da vidi kako im „oči svetle jarko crvenom bojom i da su im krila nekako kruta i nepokretna“. U trenutku nadletanja, ovo čudno jato video je još jedan mornar, koji se upravo vraćao sa kopna na Duilio, da bi smenio B.A. na dežurstvu.

Iz nekog razloga, iskazi dvojice civilnih i trojice vojnih mornara proglašeni su „predmetom o kojem je zabranjeno govoriti“, pa su događanja nad Livornom za javnost ostala tajna pune 22 godine, sve do slične pojave u Virdžiniji.

 

 

 

 

Početkom novembra 1966. godine, troje stanovnika Point Plezenta prijavilo je kako su, nad šumom na oko dva kilometra od grada, u tzv. Zoni TNT u kojoj se nalaze napušteni bunkeri za skladištenje eksploziva, videli čoveka sa krilima koji polako leti iznad vrhova stabala.

Niko im nije poverovao, uz konstataciju da je to verovatno bio veliki orao koji lebdi vrebajući plen.

Tako iskaz ovih očevidaca nije dobio bilo kakav publicitet.

Deset dana posle ovog događaja, šestorica radnika na mesnom groblju u Klajdeninu videli su „krilatog čoveka koji leti“. Tvrdili su da ih je nadleteo na visini od oko 10 metara, što je omogućilo da procene da je bio dug oko dva metra.

Po njihovoj izjavi, „on je leteo, a da krilima nije mahao kao što to obično rade ptice, tri puta je obleteo oko njih, da bi zatim zamakao za brežuljak“.

Tvrdnja radnika, da je čovek-ptica „imao krila čvrsta kao avionska i zverski pogled crvenih očiju“, propraćena je ciničnom opaskom o količini viskija koju su svedoci verovatno popili.

 

 

 

 

 

Ništa bolje nisu prošla ni dva bračna para, koji su izjavili da su videli letećeg čoveka, dva dana uzastopno, 14. i 15. novembra, nedaleko od mesta gde su ga primetila ona šestorica radnika, i opisali ga na isti način, s tim što su izjavili da njegovu boju nisu mogli da odrede, jer je izgledalo kao da ju je menjao.

Kada su ga ugledali, „stajao je na grobljanskom zidu, bio je visok oko dva metra, krila su mu bila sklopljena na leđima, a spazivši ih, nekoliko trenutaka ih je fiksirao vatreno crvenim očima“.

Ovi svedoci nisu krili to da su prestravljeno potrčali prema automobilu i da je, u trenutku dok su uletali u njega, čovek-ptica vertikalno uzleteo, a da krilima nijednom nije zamahnuo.

Nekolicina njihovih prijatelja već je 16.novembra otišla u obilazak groblja i na istom mestu, na grobljanskom zidu, ugledala isto stvorenje:

„Stajalo je uspravno. Krila mu nismo videli, ali gledalo nas je ukočenim, zlim pogledom, očima kao krv crvenim, koje kao da su isijavale crvenu svetlost. Zbog toga i nismo izašli iz automobila, što je možda bila naša sreća. Jer, ono je munjevito raširilo krila i odjednom mu noge više nisu bile na zidu.

Dala sam pun gas i okrenula automobil. Počeli smo da bežimo. Vozila sam oko 150 kilometara na sat, ali nas je to biće brzo sustizalo. Letelo je tik iznad kola, ispuštajući nekakve oštre krikove. Osetili smo i nekakav udarac o krov automobila, a onda se to stvorenje, koje uopšte nije mahalo krilima, velikom brzinom, leteći na samo dva metra nad zemljom, izgubilo iza brežuljaka.

Kada sam stigla do kuće, na krovu automobila uočila sam dva paralelna udubljenja duga oko 30 i široka 10 centimetara…”

 

 

 

 

Farmer koji je sa porodicom živeo na izolovanom posedu udaljenom 75 kilometara od Klajdenina, do 25. novembra nije bilo šta čuo ili pročitao o letećem čoveku. Ipak, u ranim satima toga dana, dok se na traktoru približavao parceli koju je trebalo da uzore, video je čudno stvorenje.

Na ivici zemljanog puta, pred njim je stajao „visoki čovek, čudno sive boje, koji kao da je bio obučen u nekakav uz telo pripijeni radni kombinezon“.

U svojoj izjavi o tome, koju je dao šerifu u Klajdeninu, dodao je:

„Gledali smo se nekoliko trenutaka. A onda je taj čovek odnekud raširio nešto nalik krutim krilima. Vertikalno, kao da je helikopter, uzleteo je, ali onim krilima nije napravio ni jedan jedini pokret. Uzleteo je na nekih 200 metara i lebdeo nad istim mestom.

Tada se u tren okrenuo naglavačke i strmoglavio se prema meni i traktoru, kao da je nameravao da se sjuri na mene. Tik nad mojom glavom, promenio je pravac leta i izbegao sudar. Ubrzao sam traktor do maksimuma, u pokušaju da mu pobegnem, ali leteći čovek me je sa lakoćom pratio.

Obletao je oko mene i kao da se zabavljao. Pratio me je dobrih 10 kilometra. Tek kada sam se približio kući, naglo je uzleteo, kao munja, vertikalno uvis, povećao brzinu i nestao na horizontu.“

Tokom decembra 1966. godine, prijavljeno je uočavanje letećeg čoveka na desetinama raznih lokacija u Virdžiniji.

Na jednom mestu, na kojem se, po nekim iskazima, stvorenje izgubilo u šumi, otkriveni su otisci nečega što bi mogla biti njegova stopala ili čudna obuća, čiji su tragovi mogli da se prate 17 metara, da bi nakon toga neobjašnjivo nestali, kao da je odatle uzleteo...

 

 

 

 

Iako su se iskazi mnogobrojnih međusobno nepovezanih očevidaca gotovo u svemu podudarali, njihovim tvrdnjama nije poklanjana skoro nikakva pažnja, jer se, kao i obično, posumnjalo na to da su u pitanju masovna histerija i halucinacije.

Situacija se bitno izmenila posle slučaja od 4. februara 1967. godine. Toga dana, u osam ujutro, grupa od devet vojnih pilota jedne vazduhoplovne baze u Virdžiniji, u okolini Galipolisa, letela je nad obližnjom rekom i uočila čoveka-pticu, koji je takođe leteo iznad reke, na visini od 1.000 metara, prateći njen tok uzvodno.

O ovome su obavestili bazu i odande dobili naređenje da pokušaju da priđu toj letelici i prinude je da sleti, a u slučaju potrebe i da je obore.

Čovek-ptica je u tom trenutku leteo brzinom od 100 kilometara na sat i u letu izvodio brojne vratolomije. Dok su mu se približavali, piloti su javili da su njegova potpuno kruta krila bez ijednog pera i da se uopšte ne pomeraju, kao da leti poput vazdušnih jedrilica.

Kada su mu se približili na 500 metara, leteće biće je naglo pikiralo prema reci. Za samo tri-četiri sekunde stiglo je tik iznad vode, a zatim munjevito promenilo pravac i uzletelo u visoko rastinje duž obale.

Mesto njegovog nestanka nadletano je duže vreme, sa dodatna četiri helikoptera, ali je čovek ptica jednostavno iščeznuo.

 

 

 

 

Od ovog događaja, pa sve do novembra 1967. godine, stotinak očevidaca iz Virdžinije, Teksasa, Montane i države Vašington prijavljivalo je susrete sa motmenima, a zatim se o njima ništa nije čulo punih 20 godina.

Ponovo su se pojavili 1987. godine, kada su viđeni na tri različita mesta u Burkini Faso, u Africi.

Novo, desetogodišnje zatišje, razbijeno je prijavom da je čovek-ptica nakratko viđen na dva mesta, nad provincijom Ligurija u Italiji.

Od tada, o ovim bićima nije bilo novih vesti…

U međuvremenu, desetine ljudi koji su videli letećeg čoveka podvrgnute su različitim ispitivanjima, u nastojanju da se utvrdi da li su stvarno bili očevici ovakvih pojava.

Svi rezultati ukazuju na to da su oni stvarno nešto videli i da su zaista doživeli ovakve susrete. Jedino još nije razjašnjeno, ili barem nije objavljeno, sa čime su se to susretali.

 

 

 

 

Nauka još uvek izbegava da na ovo pitanje da odgovor.

Po mišljenju nekih stručnjaka, moguće je da su u pitanju biološki subjekti koji, svesni svoje specifičnosti, nastoje da se drže podalje od ljudi.

Drugi ne isključuju mogućnost da je reč o ljudskoj mutaciji nepoznatog uzroka ili o humanoidnim bićima čija je evolucija krenula u drukčijem pravcu od naše, na šta ukazuje činjenica da se o krilatim ljudima govorilo još u drevnim legendama i pisanim dokumentima, počev od keltskih.

Postoje i teorije o tome da se radi o bićima koja su rezultat genetskog inženjeringa, s tim što bi on mogao biti ljudski tajni projekat ili čak delo neke vanzemaljske civilizacije.

Naravno, ima i onih koji smatraju da su ljudi-ptice u stvari vanzemaljci koji već dugo žive među nama.

Konačno, sve je više hipoteza o tome da ovo uopšte nisu bića, već je reč o vrhunskim robotima, uz šta se uvek postavlja pitanje kakvom su naprednom tehnologijom stvoreni i u čijim je tajnim projektima ona razvijena…

 

 

 

 

Mnogi veruju da viđenja Motmena imaju veze sa pojavama NLO i „ljudi u crnom“ na istim područjima.

Jedan od najpoznatijih istraživača i „lovaca na čudovišta“ bio je kontroverzni Džon Kil, koji je mnogo godina pisao o NLO, ali uz odbacivanje standardnih tvrdnji o njima.

Po njemu, čovek je od vajkada imao susrete sa raznim pojavama koje se danas svrstavaju u paranormalno, počev od prisustva drevnih bogova na zemlji i njihovih intervencija, pa do manifestacija različitih nefizičkih entiteta u obliku NLO, demona, duhova ili neobičnih stvorenja.

Kil je bio glavni novinar u slučaju o Motmenu, koji je u Point Plezentu već od decembra 1966. počeo da sakuplja prijave o susretima sa ovim stvorenjem, kao i mnoga svedočenja o viđenjima NLO pre nego što se ono pojavilo.

Takođe je prikupio puno svedočanstava koja su upućivala na probleme sa televizijom i telefonima, nastale u jesen iste godine, o svetlima koja su viđana na nebu, čudnim kreštećim zvucima, neobjašnjivim zaustavljanjima automobila i drugim bizarnim događajima na tom području.

Sudeći po njegovim istraživanjima, sve ove intezivne paranormalne aktivnosti bile su međusobno povezane.

 

 

    

 

 

Kao vrhunac svih neobjašnjivih pojava, 15. decembra 1967. godine, u večernjim satima, most između Point Plezenta i Ohaja naprasno se srušio, desetine vozila nestale su u reci, a poginulo je 46 ljudi.

Te tragične noći, očevici su izbrojali više od 12 svetala koja su bleskala iznad njihovih kuća, a zatim nestala u šumi... 

 

Na osnovu svih svedočanstava i svojih istraživanja, Džon Kil je o ovim događajima napisao knjigu „Motmanova proročanstva“, koja je prvi put objavljena 1975. godine,

a po scenariju koji se na njoj bazira snimljen je film The Mothman Prophecies (2002).

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat