» WTF

Ljudi u crnom

Ljudi u crnom

 

 

U serijalu filmova „Ljudi u crnom“, Men in Black (MiB) su specijalni supertajni agenti koji progone vanzemaljce i ljudima brišu sećanja o svim paranormalnim pojavama koje su iskusili.

U stvarnosti je malo drukčije. Postoji sve više svedočenja o tome da MiB zaista postoje, samo što uopšte nisu zabavni kao na filmu. Naprotiv…

Oni koj su ih videli ili imali sa njima bliže susrete, opisuju ih kao hladne, bez ikakvog izraza lica, uvek u crnim odelima. Često su ćelavi i nemaju obrve. Neki svedoci kažu da imaju veoma bledu, skoro plastičnu kožu.

Posebno je zanimljivo to da dolaze u kontakt samo sa određenim grupama ljudi, onima koji tvrde da su prisustovali paranormalnim pojavama i onima koji ih istražuju.

Dakle, ne progone oni vanzemaljce, nego ljude koji pokušavaju da im uđu u trag.

Predstavljaju se, ako to uopšte i učine, kao članovi Agencije. Ponekada nose kartice na kojima piše samo Security.

Jedan drugog nazivaju isključivo brojevima ili šiframa, nikad imenima…

Svi koji su, na nesreću, imali posla sa njima, smatraju da su u pitanju pripadnici neke tajne organizacije kojoj je cilj da prikrije važne informacije.

 

Jedan od mnogobrojnih istraživača ovog fenomena, autor knjige „Stvarni ljudi u crnom“ Nik Redfern, smatra da je ovde reč o tajnim vladinim odelenjima, zaduženim za zastrašivanje onih koji su imali neobična iskustva u vezi sa NLO, vanzemaljcima i drugim paranormalnim pojavama koje se kriju od javnosti.

On tvrdi da je „u pitanju arhetip vladinih predstavnika koji se pojavljuju na pragu osoba koje su saznale nešto što nije trebalo…“.

 

 

 

 

Oni koji su imali (ne)priliku da budu u kontaktu sa njima, tvrde da MiB koriste pretnje i zastrašivanje kako bi ućutkali svedoke raznih čudnih događaja.

Uglavnom se služe izazivanjem stanja opšte konfuzije kod svedoka ili im prosto uteruju strah u kosti.

Posle ovakvih iskustava, ljudi često postaju paranoični, sa tendencijom da kasnije u mnoge nepoznate osobe iz svog okruženja počinju da sumnjaju, čak i ako ne nose crna odela i nemaju svetleće oči.

Jedna od osnovnih karakteristika MiB je to da su nepoznatog porekla i neobično se ponašaju, što uvek ostavlja utisak neposredne ugroženosti i osećaj životne opasnosti.

Model njihove intervencije gotovo svi svedoci opisuju na isti način. Nedugo pošto čovek, kao slučajni svedok ili istraživač, bude uključen u neki paranormalni događaj, dolaze mu u posetu.

Ovo se najčešće dešava neposredno posle incidenta, dok se o tome u javnosti još ništa nije čulo, tačnije, dok ne postoji mogućnost da su posetioci prethodno o tome nešto saznali putem uobičajenih sredstava informisanja. Ipak, oni uvek imaju sve podatke o događaju, uključujući imena i adrese onih koji su u njemu imali bilo kakvog učešća.

U vreme posete, žrtva je najčešće sama kod kuće. Posetioci obično dolaze u „trojkama“, velikim crnim automobilom. U Americi je to najčešće neki stari tip Kadilaka, ali izgleda kao da je tek proizveden, pa ima čak i miris auta koji je baš izašao iz fabrike. Ako neko uspe da zapiše broj njegovih tablica, redovno se ispostavi da je u pitanju nepostojeća registracija.

Posetioci su skoro uvek muškarci, a samo se u retkim slučajevima među njima nađe i jedna žena (u belom). Po izgledu se uklapaju u stereotip agenata CIA ili neke druge tajne obaveštajne službe.

Odela im izgledaju sasvim nova, kao da su tek kupljena. Njihova lica su bezizražajna, nesposobna da pokažu bilo kakvu emociju, a pokreti ukočeni. Odaju utisak hladnoće, formalnosti i pretnje.

Govore kratko, jednolično i, kako svedoci kažu, „preterano savršeno“, perfektnom intonacijom i bez ikakvih gramatičkih grešaka.

Mada im je sve o incidentu već poznato do najsitnijih detalja, oni i dalje o tome uporno ispituju žrtvu.

Posete se najčešće završavaju pretnjom da će se svedoku incidenta ili nekome iz njegove uže porodice desiti nešto strašno, ukoliko ovaj bude javno o tome govorio...

 

 

 

 

Prvo zabeleženo svedočenje o misterioznim agentima dogodilo se još 1947. godine. Harold Dal je bio na svom brodu kada je video šest okruglih objekata na nebu. Onda se jedan raspao u vazduhu, a deo letelice je ubio njegovog psa i povredio njegovog sina. Ovo se zaista dogodilo i postoje zvanični izveštaji koji to potvrđuju.

Dal je, navodno, čak uspeo sve da slika, ali tvrdi da su dokaze uzeli MiB, koji su se na njegovim vratima pojavili nekoliko dana kasnije, kako bi ga upozorili na to da nikad ne sme da priča o ovom događaju.

 

Sledeće svedočenje zabeleženo je 20 godina kasnije. Robert Ričardson iz Ohaja tvrdio je da je kolima naleteo na NLO, ali da je u trenutku sudara objekat nestao. Posle incidenta, Ričardson je pronašao komadić metala za koji je smatrao da je otpao sa dotične letelice.

Samo nedelju dana kasnije, posetila su ga dvojica agenata koje je opisao kao MiB. Tražili su da im preda ono parče metala sa mesta udesa. Ričardson nije imao pojma kako su saznali da ga je uopšte uzeo.

Kada im je rekao da je policiji već predao predmet, kako bi ga ispitali, MiB su počeli sa zastrašivanjem i pretnjama. Između ostalog, naredili su mu „da pronađe metal, ako želi da mu žena ostane tako lepa“.

 

Novi evidentirani slučaj dogodio se 1968. godine, kada je istraživač NLO Džek Robinson tvrdio da ga progone nepoznati ljudi u crnim odelima. Policiji je prijavio i provalu u stan, u kojoj ništa nije ukradeno, ali je sve bilo ispreturano. Uspeo je, navodno, i da snimi jednog od agenata, koji se posle toga više nisu pojavljivali…

 

 

 

 

Ugledni doktor Herbert Hopkins je 1976. godine istraživao pojave NLO i vrlo brzo doživeo susret sa MiB, koji je bio sve samo ne običan razgovor.

Prvo je primio telefonski poziv od nepoznatog čoveka koji je tvrdio da radi u nekoj organizaciji za istraživanje vanzemaljskih letelica i tražio da se sastanu. Hopkins se s tim složio, a već sledećeg trenutka sagovornik je bio pred vratima.

Tada nije bilo mobilnih telefona.

„Čak i da je telefonirao iz kuće preko puta, nije mogao da tako brzo dođe do mojih vrata“, posle je izjavio Hopkins. „Nosio je besprekorno skrojeno crno odelo, crne cipele, crne čarape i belu košulju sa crnom kravatom. Imao je i crni šešir, kakav se ne nosi svaki dan, pa sam pomislio da je pogrebnik.

Šešir je skinuo čim je seo. Nije imao obrve ni trepavice, a njegova koža izgledala je kao plastična i bila je smrtno bela. Usne su mu bile jarko crvene i govorio je bezizražajnim, monotonim glasom. Nije koristio dugačke fraze i rečenice – samo poneku reč. Govorio je onako kako bi govorila mašina, da ima tu moć.

Sedeo je mirno, bez ijednog pokreta. Nosio je sive rukavice. Povremeno bi nadlanicom obrisao usne, a kada bi spustio ruku, na rukavici bi ostala crvena boja, a šminka na njegovim usnama bila bi razmazana. Tada sam primetio da su njegove usne savršeno ravne, kao da ih nije ni imao, pa je morao da stavi karmin…“.

Hopkinsov sagovornik naredio mu je da odmah uništi sve dokumente o NLO do kojih je došao, a njihov susret završio se vrlo čudno: „Dok je izgovarao poslednje reči, primetio sam da mu se glas usporava. Polako je ustao i veoma sporo rekao da mu energija opada i da mora da ide. A onda je nestao u blesku svetlosti, čim je izašao na ulicu.“.

Hopkins je bio cenjeni doktor, bez psihičkih problema i mrlja u karijeri, pa je gotovo neverovatno da je bilo šta od ovoga izmislio…

 

 

 

 

 

U januaru 2002. godine, Den Ekrojd je SF kanalu prodao seriju „Tamo negde“ (Out There) koja je istraživala nekoliko slučajeva pojave NLO, krugove u žitu i otmice vanzemaljaca, sa svedocima ovih događaja.

Tokom priprema za snimanje, Ekrojd je u pauzi izašao ispred kancelarija studija i video Ford Sedan u kojem su se nalazili MiB. Dok je trepnuo, ni njih ni auta više nije bilo.

Dva sata kasnije, producenti su mu javili da se emisija ipak neće snimati i upozorili ga na to da i ne pokušava da je proda bilo kome drugom…

 

Posebno je zanimljiv slučaj koji se dogodio 14. oktobra 2008. godine. Menadžer hotela Šejn Sojver i trojica ljudi iz hotelskog obezbeđenja videli su leteći objekat trouglastog oblika, kako lebdi iznad njih. Sve su prijavili nadležnima, uz izjave još nekolicine svedoka koji su to potvrdili.

Nekoliko dana kasnije, hotel su posetili MiB. Zastrašivali su zaposlene i tražili svedoke događaja, ali, srećom, niko od njih trenutno nije bio prisutan.

Radnici hotela opisali su pridošlice kao veoma jezive, ćelave, sa izuzetno bledom kožom, identične visine i gotovo istog izgleda. Zapravo, svi su se složili s tim da oni uopšte nisu izgledali kao ljudi. U ovom slučaju, postoji čak i snimak kamere, na kojem se oni dosta dobro vide…

 

 

 

 

Pouzdano se ne zna ko je za ove tipove prvi upotrebio izraz „ljudi u crnom“, mada se smatra da je to bio amerikanac Albert K. Bender, pedesitih godina prošlog veka. On je neko vreme bio predsednik jednog biroa za istraživanje NLO (International Flying Saucer Bureau – IFSB) i urednik jednog manjeg časopisa (Space Review) sa sličnom orijentacijom.

U oktobru 1953. godine, časopis je izašao poslednji put, a na prvoj je stranici naznačeno da je reč o poslednjem izdanju, uz čudnu napomenu o tome da je „urednik časopisa iz pouzdanih izvora obavešten da je rešenje fenomena NLO ušlo u svoju završnu fazu“.

Ubrzo pošto je prestao sa objavljivanjem lista i zatvorio pomenutu organizaciju, Bender je dao intervju za lokalne novine, u kojem je izjavio da su ga posetila tri čoveka u tamnim odelima i naredila mu da prestane sa štampanjem materijala na temu NLO. Rekao je kako su ga ti ljudi nasmrt isprepadali, toliko da posle toga nekoliko dana nije mogao ni da jede.

Neki od njegovih kolega tada su pokušali da od njega dobiju više informacija o ovom događaju, ali je Bender na sve to samo unezvereno odmahivao glavom.

 

 

   

 

 

Nešto više o svojim tajanstvenim posetiocima obelodanio je tek 1963. godine, u knjizi „Leteći tanjiri i tri čoveka u crnom“ (Flying Saucers and the Three Men in Black).

U njoj je opisao još jednu sličnu, ali mnogo ređe viđanu pojavu. Navodno, postoje i svedočenja o fenomenu koji je analogan ljudima u crnom, a u pitanju su tzv. žene u belom. To su veoma privlačne dame koje se bave sličnim poslovima kao njihovi muški pandani, a uvek su u belim kostimima čvrsto pripijenim uz telo.

Kao i ljudi u crnom, one imaju svetleće oči, pa iz tog razloga svi stalno nose tamne naočare.

Mada su u ono vreme svi bili dosta skeptični u vezi sa ovom Benderovom pričom, ona je vremenom dobijala sve veći kredibilitet, naročito pošto su i drugi ljudi počeli da obelodanjuju slična iskustva.

Neki od Benderovih prijatelja smatrali su da su ona tri čoveka u stvari bili agenti neke tajne vladine organizacije.

Kasnije su se sve češće javljale sumnje da je reč o hiperdimenzionim ili vanzemaljskim entitetima, s obzirom na neobjašnjivi način njihovog pojavljivanja, funkcionisanja i nestajanja.

 

 

 

 

Kroz celokupnu istoriju, ljudi su ove neobične fenomene pokušavali da objasne jezikom i pojmovima karakterističnim za određeno vreme.

Ako uzmemo u obzir priče raznih doba, o susretu ljudi sa demonima i drugim mračnim likovima i silama, možemo primetiti da su oni najčešće prikazivani slično ljudima u crnom, humanoidnim stvorenjima sa svetlećim očima, sposobnim da promene oblik, da izgledaju kao neko ko je veoma blizak žrtvi, a isto tako da uzmu izgled anđela ili svetaca.

Mnogi od onih koji su tvrdili da su sreli đavola, žalili su se i na čitav niz drugih propratnih simptoma, sličnih onima na koje danas ukazuju oni koji su imali posla sa MiB.

 

Na primer, domoroci na Haitiju često pominju postojanje veoma zlih čarobnjaka, koje oni nazivaju „zobops”, od kojih je najbolje držati se što dalje.

 

Čuveni šaman južnoafričkog plemena Zulu, Kredo Mutva, u intervjuu sa Dejvidom Ajkom, koji je snimljen i distribuiran pod nazivom Reptilian Agenda, tvrdi da su ljudi u crnom još od davnina poznati u Africi, s tim što su se tek odnedavno modernizovali, barem što se izgleda tiče.

Ranije su nosili mantije sa kapuljačama, oko kojih je bio svezan pojas sličan konopcu.

 

 

 

 

Sličnih svedočanstava je veoma mnogo, sve ih je više u urbanim sredinama i potiču od ljudi u čiji kredibilitet nikad nije bilo razloga da se sumnja.

Ipak, bilo ko da se i danas odluči da prijavi neki ovakav slučaj, uglavnom se sreće sa nevericom, ismevanjem, pa čak i prinudnom hospitalizacijom, dok mediji ovakve priče proglašavaju za bizarne i objavljuju ih samo radi privlačenja publike i izvrgavanja ruglu onih koji tvrde da su u ove događaje bili uključeni.

Često je nevolja i u tome što mnogi ljudi odlučuju da prijave ovakve slučajeve tek pošto su dugo ćutali, živeći u strahu, pod pritiskom i stresom. Oni se tada već nalaze u donekle narušenom psihičkom stanju, pa je ovo dodatni argument u prilog tome da se u njihove izjave sumnja, a da pritom nikome ne pada na pamet da im je stanje ovakvo upravo zbog stvarno preživljenih događaja.

 

Kao u svim slučajevima kada su vanzemaljci i čudni entiteti u pitanju, ovde je najveći problem nedostatak čvrstih dokaza, što je potpuno razumljivo, jer izgleda da su MiB i dizajnirani upravo sa svrhom zastrašivanja svedoka i zaplene svih materijalnih dokaza koji se eventualno nađu u nečijem posedu.

Zato je pri proučavanju ovog fenomena jedino moguće osloniti se na izjave onih koji su ipak odlučili da pričaju o tome…

 

 

 

 

Većina drevnih spisa koji govore o bićima na nefizičkim nivoima postojanja i njihovom sistematskom uticaju na život ljudi, odavno je spaljena, a oni koji su teškom mukom sačuvani i ponovo pronađeni, prikrivaju se, uništavaju i proglašavaju za legende nastale u delirijumu tremens ili falsifikate.

Ipak je u novije doba ponovo počelo da se iznosi stanovište o tome da je stvarnost, u kojoj nam se čini da živimo, samo zatvor našeg uma, programiranog i kontrolisanog od strane onih kojima savršeno odgovara da to tako i ostane.

 

Po ovom konceptu, MiB su entiteti iz druge ravni postojanja, koji imaju sposobnost da uzmu fizički oblik. Poslati su od strane „kontrolnog sistema“ koji nas već hiljadama godina nadzire, sužava našu percepciju i tako upravlja životom čovečanstva.

Razlog za slanje ovih agenata upravo je to da se zataškaju svi slučajevi koji bi mogli navesti na pomisao ili čak dokazati postojanje ovog sistema, što bi dovelo do razotkrivanja suštine manipulacije nad ljudima.

 

U jednom materijalu grupe Quantum Future School, dobijenom uz pomoć kanalisanja poruka Kasiopejaca, pomagačkih bića iz šestog denziteta („razređenijeg“ nivoa postojanja, koji je za tri stupnja „iznad“ fizičkog), kaže se da individue koje nazivamo MiB u stvari predstavljaju projekcije lizarda (reptoida), većinom negativnih bića sa nižeg astralnog plana (četvrtog denziteta).

U pomenutim transkriptima, detaljno je objašnjen način na koji ovi energetski konstrukti uspevaju da otvore vrata između dimenzija i da se na fizičkom nivou projektuju u formama koje su dostupne ljudskim čulima i shvatanjima.

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari
Shadow
Shadow
1
Kad sam počela čitati ovaj tekst prvo mi je na pamet pao Fringe :-)
Bravo delikates, odličan, interesantan tekst  ok
  • 13/Feb/2018
delikates
Hvala. Da se ja pitam, Fringe bi bio uveden kao predmet u školi, pa bi mnogi drugi mogli da budu izbačeni... biggrin
  • 13/Feb/2018

Chat