» Svet filma

Martirologijum: Andrej Arsenijevič Tarkovski

Martirologijum: Andrej Arsenijevič Tarkovski

 

 

Cilj svake umetnosti je da objasni ljudima razlog njihove pojave na ovoj planeti. Ili, ako ne da objasni, onda bar da postavi to pitanje.

 

Slika je impresija Istine, koju nam je Bog dozvolio da vidimo našim slepim očima.

 

Čini mi se da pojedinac danas stoji na raskršću, suočen sa izborom: da li da nastavi sa novim tehnologijama i beskrajnim umnožavanjem materijalnih dobara ili da pronađe put koji će voditi duhovnoj odgovornosti, put koji bi na kraju mogao značiti ne samo njegovo lično spasenje, već očuvanje društva uopšte.

 

Kada je čovek gladan, ode u prodavnicu i kupi nešto za jelo, ali kada je čoveku zaista loše, nema nikud da ode, osim kod seksologa ili kod psihoanalitičara, koji ne razumeju ništa od onoga što se dešava. To su brbljivci i voajeri koji nas uteše, smire i skupo nam naplate.

 

Sve je veoma jednostavno: problem je samo u tome što treba znati razliku između rešivih i nerešivih problema

 

 

 

 

 

Andrej Arsenijevič Tarkovski (Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский) bio je ruski (sovjetski) filmski i operski režiser, pisac i glumac. Rođen je 4. aprila 1932. godine, u mestu Zavražje, na reci Volgi blizu grada Jurjeveca, u Ivanovskoj oblasti, u Sovjetskom Savezu (današnjioj Belorusiji).

Uporedo sa gimnazijom, pohađao je muzičku školu i tri godine učio slikarstvo. Studirao je arapski jezik i književnost.

Napustio je fakultet kako bi otišao u Sibir da radi i studira geologiju, a krajem 1954. godine upisao se na Filmsku akademiju u Moskvi, koju je završio 1960. godine.

Početkom 1980. godine, Tarkovski je napustio Sovjetski Savez i nekoliko preostalih godina života proveo je u stalnoj borbi sa sovjetskim vlastima, kako bi dozvolile njegovoj porodici da mu se pridruži.

Njegova filmska karijera nastavila se u Italiji.

Tarkovski je umro 28. decembra 1986. godine u Francuskoj. Sahranjen je na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Parizu.

 

 

 

 

Tokom studija, Tarkovski je snimio kratkometražne filmove „Ubice“ (1958), baziran na priči Ernesta Hemingveja, i „Koncentrat“ (1958), a kao diplomski rad film „Parni valjak i violina“ (1960), za koji je scenario napisao zajedno sa Andrejem Končalovskim.

 

Film „Ivanovo detinjstvo“ (Иваново детство, Ivan’s Childhood, 1962) prvi je njegov dugometražni film, koji mu je doneo slavu i bio najbolje primljen od publike, možda zato što deluje najprizemnije i umnogome je tipičan za svoje vreme.

On govori o dečaku čija je porodica ubijena u ratu i koji, želeći osvetu, postaje sovjetski špijun. Ovo ostvarenje rat prikazuje bez glorifikacije, uglavnom se koncentriše na gubitak nevinosti i Ivanovo detinjstvo kao svetinju.

Film je veoma dobro primljen na tadašnjim festivalima, dobio je Zlatnog lava u Veneciji, a mnogi režiseri, poput Bergmana i Kieslovskog, isticali su ga kao veoma značajnog i uticajnog.

Žan Pol Sartr za njega je izjavio da je jedan od najlepših filmova koje je ikada gledao.

 

 

 

 

„Andrej Rubljov“ (Андрей Рублёв, Andrei Rublev, 1966), ponekad prikazivan pod imenom „Strasti po Andreju“ (Страсти по Андрею), poznat je kao jedno od najznačajnijih ostvarenja u istoriji sovjetske i svetske kinematografije Ovo je maestralno ispričana epopeja o životu najpoznatijeg ikonopisca svih vremena, koji je 1988. godine kanonizovan kao svetac.

Film se sastoji od niza zasebno oblikovanih epizoda, koje povezuje glavni lik Andrej Rubljov u različitim fazama svog života, u trenucima kada se pred njim pojavljuju izuzetno važna egzistencijalna pitanja i velike dileme.

Uz svet ikona i crkvenog slikarstva, ujedno prolazimo kroz prostranstva srednjovekovne Rusije, gde se umetničkom inventivnošću autora prelazi iz sveta materijalnosti u svet umetnosti i duhovnog uzdizanja, u kojem se slavi ljudska delatnost, rasterećena svih predrasuda i obrazaca, proistekla iz duboke individualnosti i stvaralačkog genija.

 

 

 

 

„Solaris“ (Соля́рис, Solyaris, 1972) je naučno-fantastični film, na osnovu romana Stanislava Lema, o planeti potpuno prekrivenoj okeanom koji predstavlja neki oblik inteligentnog života.

Posle misterioznog nestanka jednog naučnika sa orbitalne stanice ljudi koji istražuju planetu, glavni lik je poslat kako bi istražio čudne okolnosti i podneo izveštaj o njenom radu. On pronalazi bazu u haosu i posadu u teškom rastrojstvu, a uskoro na stanici sreće svoju ženu koja je već godinama mrtva...

Film govori o ljudskom poimanju života u potpuno drukčijim uslovima i o etičkim problemima čovečanstva posmatranim kroz prizmu kontakata sa vanzemaljskom inteligencijom.

Osvojio je veliku nagradu festivala u Kanu, a prema rezultatima mnogih anketa, redovno se nalazi među najupečatljivijim SF filmovima u istoriji.

 

 

 

 

„Ogledalo“ (Зеркало, The Mirror, 1975) je jedan od njegovih najapstraktnijih filmova, koji predstavlja potpuno novo iskustvo, jer se ovako nešto veoma retko može videti. Za njega je Tarkovski koncept počeo da osmišljava skoro deset godina pre snimanja, a scenario mu je državni komitet za kinematografiju odbijao nekoliko puta.

U ono vreme, bio je to sasvim netipičan dugometražni film, bez linearne priče, ali je kasnije dobijao sve bolje kritike, da bi danas sve češće bio prisutan na listama najboljih filmova svih vremena.

Film sadrži puno autobiografskih elemenata, a odnosi se na tri perioda života svog glavnog lika Alekseja i često se poredi sa „romanom toka svesti“ u književnosti XX veka, jer predstavlja kombinaciju junakovih sećanja, misli, snova, scena iz detinjstva i sredovečnog života.

Sve je snimljeno tako da izgleda maglovito i iracionalno, što Tarkovski postiže smenjivanjem crno-belih i slika u boji, poezijom, sećanjima, fantazijama i snoviđenjima.

Kao u „Ivanovom detinjstvu“, i ovde se ističe mladalačka nevinost, ali je priča mnogo apstraktnija i slojevitija. Iako se „Ogledalo“ uglavnom smatra za jedan od najtežih filmova Tarkovskog, lepota mu je upravo u tome što gledaocu dozvoljava da sam u sebi pronalazi i stvara njegova značenja.

 

 

#

 

 

Film „Stalker“ (Сталкер,1979), inspirisan novelom „Piknik pokraj puta“ Borisa i Arkadija Strugackog, dostiže sam vrh umetničke kinematografije, na većini svetskih lista najboljih filmova zauzima posebno mesto i predstavlja lektiru za svakoga ko filmsku umetnost shvata ozbiljno.

Priča govori o mestu pod imenom Zona, koje je nastalo padom meteora i specifično je po tome što u njemu ne važe uobičajeni zakoni fizike. Zona je ograđena i čuva je vojska, a negde u njoj nalazi se posebna Soba u kojoj se ispunjavaju najdublje i najočajnije želje pojedinaca.

Stalker vodi dva čoveka kroz Zonu, kako bi pronašli čuvenu Sobu. Jedan je poznati pisac pun cinizma i sumnje u sebe, a drugi profesor koji se ponaša kao da je u običnoj šetnji, sa rancem i sendvičima.

Mada je putovanje vrlo opasno, njih trojica, sa različitim skrivenim motivima, nastavljaju svoju potragu...

Tarkovski u ovom filmu istražuje temu vere i smisla života, istrajnost jednostavnih ljudi na putu kroz životne nedaće, kao i njihove motive koji ih vode u budućnost.

 

 

 

 

„Nostalgija“ (Nostalghia, 1983) je prvi film koji je Tarkovski snimio van svoje domovine.

On predstavlja poetsku patnju za porodicom, životom i otadžbinom, priču o nostalgiji za duhovnim preobražajem.

Glavni lik je ruski pesnik koji u jednom italijanskom lečilištu skuplja materijal za svoju novu knjigu i traži Boga, ali nalazi samo nostalgiju. Boga ne uspeva da vidi, oseti i pojmi, sve do krajnje scene filma, za koju je je Tarkovski rekao da sadrži istinski smisao njegovog života.

 

 

 

 

Ni zapad Tarkovksom nikad nije pružio potpunu slobodu. Kod kuće su ograničenja bila ideološke, a na slobodnom tržištu komercijalne prirode. Sledeći projekat je odlučio da realiziruje u Švedskoj.

 

„Žrtva“ (Жертвоприношение, Offret, The Sacrifice, 1986) je poslednji njegov film, nastao u vreme kada je karcinom pluća kod njega već uzeo maha.

Govori o viziji nuklearne katastrofe i čovekovom unutrašnjem odgovoru na nju. Tarkovski je za ovaj film izjavio da predstavlja duhovnu alegoriju koncepta samožrtvovanja radi nekog opšteg dobra.

U središtu priče je novinar, pisac i bivši glumac Aleksandar, a radnja se odvija na njegov rođendan. Dok se gosti spremaju da sednu za sto, na radiju objavljuju vest da je započeo nuklearni rat. Od tog trenutka, dotadašnji ateista počinje da razmišlja o Bogu i pita se šta bi trebalo žrtvovati, da se svet spase od nadolazeće katastrofe: svoj posed, način života ili čak svoj život.

Šta se od heroja očekuje da položi na oltar Svemogućeg?

 

 

 

 

 

Sredinom prošle godine Tarkovskom je, povodom 85. godišnjice rođenja, podignut prvi spomenik u svetu, u Suzdalju, na obali reke Kamenke, u blizini Spaso-Jefimijevog manastira, na mestu gde je 52 godine ranije sniman film o Rubljovu.

Monument predstavlja Tarkovskog i dva njegova glavna junaka iz filma, ispred zvona. Sa desne strane Tarkovskog nalazi se mladi majstor Boris, a na drugoj strani je ikonopisac Rubljov, budući svetac. Na jednoj strani spomenika izlivena je i reporodukcija znamenite „Svete Trojice“.

Na svečanosti povodom otkrivanja spomenika, glumac Nikolaj Burljajev, koji je u filmu glumio livca zvona Borisa, izjavio je:

„Spomenik je podsećanje na to kakav bi trebalo da bude ruski film i kinematografija. Ovo je veliki događaj u ruskoj i svetskoj kulturi, jer je ovaj film proglašen za jedan od najboljih svih vremena i doneo je svetsku slavu Tarkovskom“.

 

 

 

 

Prošle godine, kod nas je objavljena knjiga „Martirologijum: Dnevnici 1970-1986“, u kojoj se nalaze kompletni tekstovi svih sedam svezaka ličnih dnevnika Andreja Tarkovskog, koje je počeo da piše pred snimanje filma „Stalker“ i sam ga nazvao „Martirologijum – spisak stradanja“, već naslućujući koliko će težak biti njegov životni i stvaralački put.

U dnevnicima se prepliću priče o zakulisnom životu sovjetske i svetske kinematografije, politici i stvaralaštvu, filozofska razmišljanja i svakodnevni problemi, usred kojih se nalazi sam Tarkovski, cenjen i preziran, ponosit i slomljen, smrtno bolestan i besmrtan.

Knjiga predstavlja jedinstveno svedočanstvo o njegovom životu, ispovest umetnika u potrazi za sopstvenim putem i umetničkom slobodom, gde čitalac saznaje koje je knjige Tarkovski čitao, kakve filmove gledao, šta ga je uznemiravalo, a šta oduševljavalo, šta ga je inspirisalo i uticalo na njegov rad, od koga je učio, sa kim se družio, kako je ocenjivao postupke i rad drugih ljudi...

Kroz sve se ovo provlači veoma dirljivo veličanje života, sa puno nade, čak i pred licem smrti, kao što celokupno njegovo stvaralaštvo, njegov ideal i njegova žrtva predstavljaju krajnji gest vere u čoveka.

 

 

 

 

U intervjuu koji je početkom osamdesetih godina prošlog veka dao za Radio Televiziju Beograd, Tarkovski je izrazio neka svoja mišljenja, želje i nadanja u vezi sa budućnošću filma:

 

U poslednje vreme, veoma je rasprostranjeno gledanje filmova na kasetama. Počeće da prave filmove i na disketama, pa će se gledalac prema njima odnositi kao prema knjigama iz svoje biblioteke, gledaće svoj omiljeni film kad god to zaželi. Neće morati da ga gleda u bioskopu prepunom ljudi…

 

Gledalac je počeo da prihvata film kao nesumnjivu umetnost. Komercijalni, masovni filmovi, pašće u zaborav. Niko ih više neće gledati…, već odavno tako mislim.

 

Film je uvek zavisio od publike i, na žalost, u najvećoj meri od novca. Podlegao je zakonima tržišta. Iskreno se nadam da će novac izgubiti taj užasni značaj za filmsku umetnost i dozvoliti joj da postane umetnost u pravom smislu reči. Ubeđen sam da će gledaoci uskoro okrenuti leđa komercijalnim filmovima.

 

 

 

 

Andrej Tarkovski danas važi za jednog od najznačajnijih i najuticajnijih filmskih umetnika i najvećih režisera u istoriji svetske kinematografije.

Ipak, mnogo je filmske publike koja se teško odlučuje na to da se uopšte upusti u gledanje njegovih ostvarenja, jer ih prati glas da su usporena, razvučena i naporna.

Istina je to da je Tarkovski u svoje filmove uveo jedan potpuno drukčiji, sebi svojstveni umetnički jezik, za čije je razumevanje samo potrebno gledati ih bez ikakvih predubeđenja i prepustiti im se otvorenog uma i srca.

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari
autobus
svaka cast na trudu i clanku...
  • 05/Feb/2018

Chat