» WTF

Moderna nauka: Mila, pošto si se prodala?

Moderna nauka: Mila, pošto si se prodala?

 

Nije glupost u tome što čovek malo zna, nego kada ne poznaje samoga sebe i misli da zna ono što ne zna. To je prava glupost i neznanje.

 

Praznoverica nauke sastoji se u verovanju da se jedino istinsko i za život neophodno znanje sadrži samo u onim znanjima slučajno sabranim iz cele bezgranične oblasti znanja koja su, u izvesno vreme, skrenula na sebe pažnju malog broja ljudi, onih ljudi koji su sebe oslobodili truda neophodnog za život i koji, prema tome, žive nemoralnim i nerazumnim životom.

 

Učeno naklapanje u školama često je samo zajednički sporazum o tome da se ne pristupa rešavanju pitanja koja teško mogu da se reše ili da se rečima daje promenljiv smisao, jer je laki i većinom pametni odgovor „ne znam“ veoma nepopularan u akademijama.

 

Kada ljudi primaju kao nesumnjivu istinu ono što im kao takvu drugi predstavljaju, ne proveravajući to svojim razumom, oni podležu praznoverici. Ovakva je u naše vreme praznoverica nauke.

 

 

 

 

Kao što postoji lažno učenje vere, tako postoji i lažno učenje nauke. To lažno učenje sastoji se u tome da smatramo istinitom naukom jedino ono što kao istinitu nauku smatraju ljudi koji su, u izvesno vreme, prisvojili pravo da određuju istinitu nauku.

 

Naučnici u naše vreme zauzimaju tačno ono mesto koje su pre nekoliko stotina godina zauzimali sveštenici. Iste su i one kaste sveštenstva u nauci – akademije, univerziteti, kongresi… Isto poverenje i odsustvo kritike kod vernih, a među njima iste one nesuglasice koje ih ne zbunjuju.

 

Nema dve stvari koje se među sobom manje slažu nego znanje i korist, nauka i novac. Ako je potreban novac da bi neko postao učeniji, ako se učenost kupuje i prodaje za novac, onda se i kupac i prodavac varaju. Kao što je Isus isterao trgovce iz hrama, tako bi trebalo isterati trgovce i iz hrama nauke.

 

Ne gledaj na učenost kao na krunu sa kojom bi hteo da paradiraš, niti kao na kravu koja treba da te hrani.

 

 

 

 

Sve kao da ide za tim da pomogne obrazovanje našeg uma i razvitak razuma. Pa šta, jesmo li postali bolji ili mudriji od svega toga? Da li bolje znamo put i smisao svoga života? Da li bolje znamo šta su naše dužnosti i kakvo je, a to je glavno, dobro života? Šta nam je donelo to naše znanje osim neprijateljstva, mržnje, neizvesnosti i sumnje?

 

Astronomska posmatranja i prebrojavanja naučila su nas mnogo čemu što je dostojno divljenja. Ali, najvažiji rezultat tih ispitivanja je to što su ona pred nama otkrila ponor našeg neznanja.

 

Eksperimentalne nauke, kada se ljudi njima bave zbog njih samih i proučavanja vrše bez ikakve filozofske misli, slični su licu bez očiju. One su podesno zanimanje za osrednje sposobnosti, kojima bi darovitost bila samo smetnja pri tim dosadnim ispitivanjima. Ljudi takvih sposobnosti posvećuju svu svoju veštinu jednom jedinom ograničenom naučnom polju, na kojem mogu da postignu neko znanje, pod uslovom da ostanu savršene neznalice u svim drugim oblastima. Oni mogu da se uporede sa manufakturnim radnicima, od kojih jedni ugrađuju točkiće, drugi opruge, a treći lance.

 

 

 

 

Kad bi neko izučio sve nauke i upoznao sve što su ljudi znali i znaju, on bi uvideo da su sva ta znanja tako ništavna, da je po njima nemoguće razumeti svet, i uverio bi se da učeni ljudi u suštini ništa ne znaju kao ni prosti, neučeni. Ali, ima ljudi površnih, koji su ponešto naučili, pokupili mrvice raznih nauka i pogordili se. Oni o svačemu sude samouvereno i prenagljeno i, što je sasvim prirodno, stalno se varaju.

 

Glavni uzrok tog zla od kog sada stradaju ljudi, uzrok podele ljudi na vladare i potčinjene, na robove i gospodare, i toj mržnji i zverstvu koju stvara ova podela, jeste lažna nauka. Samo ona daje mogućnost vladarima da vladaju i lišava potčinjene mogućnosti da se oslobode svog ropstva. Oni koji vladaju znaju to, ali pažljivo, da ne bi ispustili vlast iz ruku, svim silama podržavaju tu takozvanu nauku od koje imaju koristi, a na svaki način guše i iskrivljuju istinsko znanje koje može da razobliči njihovo bezakonje i kriminalni život.

 

Nauka u svome apstraktnom smislu, nauka uopšte, mora da se ceni, ali današnja nauka, ono što bezumnici zovu naukom, dostojna je samo podsmeha i prezrenja.

 

Kad sam bio mlad, zarekao sam se da upoznam svu nauku. Izučio sam skoro sve što su znali ljudi. Kad sam ostario i pogledao na sve što sam izučio, video sam da mi je život prošao, a ja ništa ne znam.

 

 

 

 

Ako postoji neka oblast ljudskog života koja bi trebalo da zaslužuje posebnu pažnju i poštovanje, onda je to nauka, odnosno široko i produbljeno znanje o svim aspektima sveta koji nas okružuje, kao i unutrašnjeg sveta u nama samima.

Razume se, da bi neka gomila podataka i rezultata istraživanja mogla stvarno da se nazove znanjem i naukom, potrebno je da bude oslobođena svake ideologije, politike, religije, finansijskih manipulacija, insajderskog ili daljinskog upravljanja od strane pojedinaca i grupa… Jedino ovakva, dekontaminirana i slobođna nauka, može da nastavi svoj put ka istini, koja ne zavisi od pojedinačnih mišljenja autoriteta ili ustanovljenih okvira percepcije.

Današnja nauka, koliko god da je njeni zvanični zastupnici propagirali kao modernu i progresivnu, zapravo je samo jedna od krutih, prinudno uvedenih ideologija. Svako kome sloboda uma nešto znači, ne bi smeo da je uzima zaozbiljno. Institucionalnu nauku najbolje je prihvatiti kao zbirku savremenih bajki, u kojima može da se nađe dosta zanimljivih stvari, a koje u sebi takođe sadrže mnoge špekulacije, nedokazane pretpostavke koje su vremenom volšebno „evoluirale“ u zakone, pa čak i smišljene, tendenciozne laži.

Zato je treba tretirati kao skup korisnih okvirnih tema za razmišljanje, čiji dosadašnji zaključci, ako se shvate i slede bukvalno, mogu biti kobni, ne samo po mentalno zdravlje pojedinca, nego i za opstanak celokupne ljudske populacije.

 

 

 

 

Nauka je, nekada davno, bila u prvim borbenim redovima protiv sujeverja i nametnutih autoriteta, pa joj na neki način, na konto stare slave, dugujemo poštovanje za podstrek u ostvarivanju intelektualne slobode i odbacivanje dogmatskih oblika mišljenja. Međutim, prošlost nas je naučila da je ljudsko prokletstvo upravo u tome što njegovi oslobodioci za vrlo kratko vreme postaju diktatori, čak mnogo gori od prethodnih…

Na žalost, nauka se baš u ovo izrodila. I dok su sve ranije tiranije kad-tad doživljavale masovne otpore i pobune, zvanična nauka farisejski stoji kao čuvar granica koje je nekad davno odredila. Sama nije uspela, a verovatno i ne želi da ih pređe, a druge svim mogućim instrumentima sprečava u ovakvim pokušajima.

Što je najgore, danas nam ta ista nauka sve oblike mišljenja i iskustava koji se ne uklapaju u njenu dogmu, predstavlja kao bujnu maštu, halucinacije i psihotične ispade pojedinaca ili malih grupa, a kao takve ih „leči“ i sankcioniše. Može joj se, jer nad njom, uprkos svemu, ne postoj organizacija koja bi se tome suprotstavila. Tokom više stotina godina, koje volimo da nazivamo modernim dobom, nije uspela da se organizuje opozicija „savremenoj“ nauci, kao što se čak i u mnogo mračnijim vremenima uvek događalo kada su u pitanju vodeće ideologije, filozofije ili religije…

 

 

 

 

 

U moderno doba, zvanična nauka uspela je da zavede čak i najradikalnije kritičare društva. Mnogi intelektuaci upali su u zamku želje da ukinu sve ranije forme i institucije rasuđivanja i verovanja, izuzev nauke. Nju gotovo svi odreda ostavljaju nedirnutu i nepodložnu bilo kakvoj sumnji.

Kao da su zaboravili da razbijanje svakog sistema, koji ljudski um drži pod kontrolom, doprinosi njegovom oslobađanju i da svako preispitivanje nasleđenih verovanja predstavlja pomoć u prosvećivanju. Ali, ako se nešto ovome protivi, vladajući bez dozvoljavanja alternative i protivteže, kao što to čini zvanična nauka, onda je to samo još jedna tiranija koju treba raskrinkati i svrgnuti…

Naučne „činjenice“ danas se deci utuvljuju u glavu od vrlo ranog uzrasta, na potpuno isti način kao što im je ranije prezentovana religijska dogma (uz sve savremene oblike „packi“ za neposlušne), bez ikakvog pokušaja da se u njima razvija kritičko rasuđivanje ili, tačnije, uz sva nastojanja da se ono uopšte ne probudi i da se ova mogućnost u njima čak potpuno zatre.

Na univerzitetima je situacija mnogo gora, jer se tu indoktrinacija izvodi na mnogo sistematičniji način, a prihvata dobrovoljno, pa još i plaća, da bi indoktrinirani jednog dana postao indoktrinator i tako valorizovao svoje dugogodišnje „ulaganje u budućnost“ piramidalnog zaglupljivanja.

Kritika nije izumrla. Štaviše, izgleda da je postala znatno slobodnija. Javno je dozvoljeno kritikovati društvo, vlast i vladare lično, zdravstvo, školstvo, crkvu... Sve, izuzev njenog nadveličanstva nauke, koja kao da se izdigla van svih ovih institucija i da u njihovim (kritikovanim) delatnostima nema nikakav udeo.

Ne treba puno grebati ispod površine, da bi se videlo da je konvencionalna nauka postala dobro čuvana tvrđava, ograđena dogmama, zauzevši mesto onih protiv kojih se borila i znatno usavršivši metode inkvizicije i sankcionisanja.

Danas još samo veoma naivni i neobavešteni nisu shvatili da se naučni „jeretici“ anatemišu, muče, kažnjavaju i ubijaju, samo ne onako javno i necivilizovano kao nekad, već iz potaje, pomoću najsavremenijih i najperfidnijih tehničkih dostignuća...

 

 

 

 

Mnoge ideje mogu da budu vodilje ljudskog života. Istina je jedna od njih. Sloboda mišljenja i duhovna nezavisnost su druge. Ako se istina, kako je neki naučni ideolozi shvataju i predstavljaju, sukobljava sa slobodom, onda smo u situaciji da moramo da napravimo izbor.

Možemo da odbacimo slobodu (što nažalost i radimo), ali takođe možemo da odbacimo utvrđenu „istinu“ ili da za nju usvojimo drukčiji pojam, takav da ona više ne protivreči slobodi, što je bilo Hegelovo rešenje:

„Moja kritika moderne nauke usmerena je na to da ona sputava slobodu mišljenja. Ako je razlog to što je nauka otkrila istinu i sada je sledi, tada bih rekao da postoje i bolje stvari nego što je sledbeništvo ovakvog monstruma…“.

Postoji jedna klasična „vrzina petlja“ koja služi kao specifični argument za odbranu današnjeg nedodirljivog položaja nauke u društvu. Ukratko, kaže se da je „nauka konačno našla korektne metode za postizanje rezultata“ i da „postoje mnogi rezultati koji dokazuju superiornost naučnog metoda“. Mada je ovaj argument očigledno paradoksalan, svi pokušaji da se to pokaže vode u ćorskokak, jer je i metodologija postala toliko opterećena ispraznom ukalupljenošću, bez stvarnog sadržaja, da je vrlo teško uočiti i najprostije greške u njenoj osnovi. Sve nalikuje borbi protiv stoglave aždaje: taman joj se odseče se jedna odvratna glava, a osam novih zauzmu njeno mesto…

 

 

 

 

Nijedna moderna naučna teorija nije formulisana tako da daje mogućnost preispitivanja, dozvoljavajući izvesne okolnosti pod kojima možemo da je smatramo ugroženom. Iako zasnovane na pretpostavkama koje nikad nisu dokazane, mnoge „revolucionarne“ teorije praktično se ne mogu opovrgnuti.

Štaviše, one imaju formalne nedostatke, a mnoge od njih sadrže kontradikcije, usputna štimovanja i privremena rešenja (dok se ne nađe bolje) koja, iako neadekvatna, često postaju trajna i proglašena za zakone…

Drukčijim pogledima na život i raznim „čudesnim“, „natprirodnim“ pojavama, koje nauka ignoriše ili nema način i interes da objašnjava, uskraćeno je svako ozbiljnije razmatranje, što je dovelo do njihovog nerazumevanja, nepriznavanja ili iskrivljenog shvatanja, do te mere da su demonizovane, kriminalizovane i sankcionisane.

Ovo se posebno odnosi na različite alternativne izvore energije i metode zdravstvene dijagnostike i terapije, koji se često pokazuju mnogo efikasnijim od naučno priznatih, a jedina im je „greška“ u tome što se ne zasnivaju na ustanovljenoj naučnoj ideologiji, odnosno – okoreloj dogmi.

Parapsihološke pojave, kao što su vančulna opažanja, bioenergija, akupunktura, telepatija, telekineza…, „naučni“ pristup je jednostavno izbrisao, mada bi mogle biti upotrebljene za potpuno nove vidove istraživanja i na kraju uključene u korpus nauke.

Nasuprot ovome, tokom dugog perioda otpora i negiranja ovih fenomene, nauka sve vreme pokušava da uspostavi strogu kontrolu nad svima koji ih ispoljavaju, kako bi ih maksimalno eksploatisala bez kasnije zahvalnosti, pa čak i pomena. Na kraju se rezultati pripisuju samo njoj, kao da nije imala ikakvu pomoć sa strane.

Pogled u istoriju pokazuje da nauka do najvećih otkrića gotovo nikad nije mogla da stigne samo svojim sredstvima. Kako bi došao do novog pogleda na univerzum, Kopernik nije koristio proučavanja naučnih savremenika i skorijih prethodnika, već ludog filozofa, pitagorejca i presokratovca Filolaosa. Prihvatio je njegove ideje i zastupao ih uprkos svim čvrstim naučnim pravilima i metodama.

Bezbroj je ovakvih primera koji pokazuju da je nauka do svega što potpisuje došla upravo zahvaljujući „pseudonaučnim“ umovima i njihovim dostignućima koja je samo upakovala u nerazumljivu akademsku formu, kako bi im dala na težini i autoritetu…

 

 

 

 

Nekada davno, svrha obrazovanja bila je to da uvede mlade u život, svet u kojem su rođeni i u univerzum koji ih okružuje, a pre svega da ih podstakne na razmišljanje i slobodnu diskusiju o svemu do čega je njihov um došao tokom te veličanstvene avanture. Zbog toga su drevni darodavci znanja i ustanovljivači kulture čovečanstva bili cenjeni kao roditelji, vaspitači i učitelji, a i oni su sami svoje učenike poštovali i voleli kao rođenu decu, kojoj su od srca želeli da postanu naslednici svih njihovih duhovnih dostignuća, kao temelja na kojima će dalje izgrađivati sebe i društvo u kojem žive.

Drevni znalci i mislioci pokušavali su ne samo da razumeju svet oko sebe i u sebi, već su uvek težili tome da razumeju sredstva za njegovo razumevanje. Nisu bili zadovoljni uspostavljanjem jednog jedinog mita (teorije), kojem će se budući naraštaji klanjati kao idolu. Oni su ih razvili mnogo različitih, jer su znali koliko jedna lepo ispričana priča može da bude opčinjujuća i kakvo dejstvo može da ima na programiranje ljudskog uma.

Kasnije su razvili još mnogo dodatnih metoda za umanjivanje ovog pogubnog jednostranog uticaja. Međutim, dostignuća velikih mislilaca već su posle nekoliko generacija nepravilno shvatana i postepeno iskrivljena, pa se danas gotovo uopšte ne razumeju.

Kada pravi učitelj ispriča neki mit, cilj mu je da poveća mogućnost da će ga učenici pravilno razumeti, da im bilo koja njegova tačka neće predstavljati zagonetku i da mu nikakvu štetu neće naneti drugi mitovi, pa i ako su mu suprotstavljeni.

Čak i dobar učitelj određene religije, ma koliko da je autoritativan, ne sprečava misleće učenike da se upute u neke druge, ma koliko mu one delovale nepoželjne i ozloglašene, jer je u prirodi razumnog čoveka to da upozna različitosti, suprotnosti, pa čak i neprijatelje.

Ali, kada je reč o materijalističko-racionalističkoj nauci, u njenom bezrezervnom prihvatanju gotovo potpuno dominiraju oni što se mogu uporediti samo sa zombiranim sledbenicima kulta, koji u svom frenetičnom obožavanju i klanjanju udaraju glavom o pod, čak i ne osećajući kako im se čelo sve više ulubljuje…

 

 

 

 

Osnovni cilj vaspitno-obrazovnog rada trebalo bi da bude ojačanje duha mladih, osnaženje protiv bezrezervnog prihvatanja opštih stanovišta, što se može postići samo obrazovanjem koje ih čini razboritim, kritičnim i nepodložnim sugestivnim uticajima, bilo od strane autoriteta ili indoktrinirane gomile, a ujedno ih ne sprečava da se posvete razvijanju bilo kog individualnog pogleda.

U celini gledano, deca su do određenog uzrasta mnogo pametnija od odraslih. Ona podležu uticaju i odustaju od svoje inteligencije zbog toga što se nad njima vrši mentalno nasilje ili zato što roditelji i učitelji većinu njih uspevaju da osvoje emocionalnim manipulacijama, ma bile one i nesvesne.

Deca u uzrastu od tri do pet godina mogu, na primer, za kratko vreme da nauče, razumeju i odvojeno vladaju sa dva-tri različita jezika (ili osnovnim matematičkim operacijama), dok većina onih starijih od osam godina za to nisu sposobna (ili im je potrebno mnogostruko više napora), jer su do tog doba umnogome ograničena, pa čak i trajno upropašćena nestručnim poučavanjem.

Progres dobre, stvarne nauke, zasniva se na originalnim idejama i intelektualnoj slobodi. Ako je data mogućnost izbora, mnogi će ljudi izabrati nauku, ukoliko je vode slobodni i nezavisni umovi, jer je takva mnogo privlačnije nego konvencionalna nauka koju strogo usmeravaju sluge institucija, korporativni poslušnici i robovi „suvog razuma“.

Kao po pravilu, zatucani i uskogrudi „oslobodioci“, koji nemaju protivtežu u onome što su sami prozvali „pseudonaukom“, vrlo brzo nameću piramidalno ropstvo koje je čvršće, sistematičnije i prikrivenije, a samim tim daleko opasnije od onog koje su nekad ukinuli…

 

 

 

 

Zatvaranje bilo koje naučne oblasti u čvrste, konvencionalne ljušture, definitivno dovodi do devolucije uma i duha pojedinaca, naroda i celog čovečanstva.

Korupcija medicinske nauke i farmakologije, podređenih interesima farmaceutske industrije i planovima svetskih vladara u senci, podržanih od strane zvaničnih potkupljenih medija, danas predstavlja jedan od gorućih problema ljudskog društva, možda čak opasniji od pretnje svih ratova zajedno, jer su destrukcija i genocidne sklonosti ovde uvijene u formu lečenja i spasavanja.

Sve je više najcenjenijih naučnika, lekara i urednika medicinskih časopisa, koji daju šokantna priznanja i objavljuju stvarne rezultate istraživanja.

Oni upozoravaju na to da su zvanično objavljeni rezultati studija najblaže rečemo nepouzdani, a najčešće i lažni, potpuno izmišljeni ili dobijeni ispitivanjima na malom broju uzoraka i sa nepouzdanim metodama analize.

Farmaceutske kompanije bezočno proturaju falsifikovane rezultate testova o bezbednosti i učinku lekova, upošljavajući strogo potkupljeno, ucenjeno ili na drugi način izmanipulisamo osoblje i kontrolisane medije koji rade u korist korporacija i korumpiranih vlasti.

Ovakvi testovi ne samo da su bezvredni i predstavljaju organizovanu prevaru, nego su i krajnje opasni, jer imaju pogubni uticaj na život i zdravlje miliona ljudi, pa kao takvi spadaju u kriminalni i genocidni čin.

Najveća nesreća je u tome što se naučnici koji o ovome puno znaju, a uz to imaju moć da deluju, retko usuđuju da to i učine, jer u strahu čekaju da uvek neko drugi napravi prvi korak.

Pronicljivim ljudima postaje jasno da taj „drugi“ može da bude samo običan narod, odnosno onaj njegov deo koji je, i pored svega, ostao pri zdravoj pameti…

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat