» WTF

Na odbrambenoj liniji Zemlje?

Na odbrambenoj liniji Zemlje?

 

 

I kod vas se, naime, priča o tome kako je jednom Faeton, Helijusov sin, upregnuvši kola svoga oca, bez dovoljno snage da ih provede očevom stazom, spalio sve na planeti, a sam poginuo pogođen munjom. To se kod vas pripoveda kao mit, a istinito je ovo: nebeskim telima svojstveno je to da na planetama, usled mnogih požara, u velikim vremenskim razmacima izazivaju pustošenja...

(Platonov zapis besede belog egipatskog sveštenika, upućene Solonu)

 

 

 

 

Uskoro se navršava 110 godina otkako se u udaljenoj severozapadnoj oblasti Sibira, u slivu reke Podkamenaja Tunguska, desio jedan od najzagonetnijih događaja u 20. veku. U trgovačkoj stanici Vanavara, 30. juna 1908. godine, tačno u 7:14 po lokalnom vremenu, ljudi su zapanjeno gledali kako se sa jugoistoka približava serija strahovitih eksplozija.

Njihov se odjek mogao čuti čak do Londona, ali im tamo nije pridavana posebna pažnja, jer su građani mislili da buka dolazi sa stadiona na kojem se u to vreme odigravala fudbalska utakmica…

Na sibirskom nebu ostao je užareni svetlosni trag dugačak 800 km. Stoletna stabla rušila su kao šibice, a udarni talas eksplozije dva puta je obišao zemaljsku kuglu. Požari su uništili više od 2.000 kvadratnih kilometara guste tajge.

U vreme pre, tokom i posle događaja, po čitavom svetu zabeleženi su neobični fenomeni. Izlasci i zalasci sunca bili su neuobičajeno živopisni, a tokom svetlih noći širom Evrope mogle su se lepo čitati novine bez dodatnog osvetljenja.

Uprkos svemu, bilo je relativno malo naučnog interesa za objašnjenje nastalih pojava. Zbog zabačenosti ove sibirske oblasti, ali i zbog burnih dešavanja u Evropi i Rusiji u to vreme, naučnici su na mesto nesreće otišli tek 19 godina kasnije.

Od onda su organizovani bezbrojni naučni simpozijumi i ekspedicije u Tunguziju, ali do danas nisu izneti pouzdani dokazi o tome što se tamo stvarno desilo…

 

 

 

 

Ruski geolog i minerolog Leonid Kulik počeo je, dvadesetih godina prošlog veka, da priprema ekspediciju na samo mesto udara, s obzirom na to da je, na osnovu izjava očevidaca i meteoroloških i seizmoloških podataka, došao do zaključka da je u pitanju pad krupnog meteorita.

Tek je 1927. godine uspeo da dođe do samog epicentra događaja, gde na svoje veliko čuđenje nije bio u stanju da pronađe ikakav udarni krater. Umesto toga, otkrio je veliku oblast porušene i spaljene šume, prečnika oko 50 kilometara, dok je u samom centru ove zone nekoliko stabala ostalo da stoji uspravno, mada su bila oljuštenih grana i spržena. Sva okolna stabla bila su oborena nasuprot centru.

Kulik je više od deset godina radio na analizi poprišta Tunguske eksplozije, koristeći sve savremene metode onoga vremena, uključujući i snimanje iz vazduha i geohemijske analize uzoraka pronađenih na licu mesta.

Nakon Drugog svetskog rata i prvih nuklearnih proba, zaključeno je da je izgled regiona u okolini epicentra tunguskog događaja umnogome nalik na tlo koje se nalazilo direktno ispod nuklearne eksplozije... 

 

 

 

 

Nauka pretpostavlja da je katastrofu izazvalo neko svemirsko telo koje je ušlo u atmosferu i eksplodiralo na visini od sedam do 10 kilometara, jer na površini nema kratera koji bi ukazivao na to da je udarilo o tlo. Masa ovog objekta procenjena je na oko 100.000 tona, a izračunato je da snaga eksplozija bila nekoliko hiljada puta veća od one koju je imala nuklearna bomba bačena na Hirošimu. Međutim, priroda i poreklo tela ostali su nerazjašnjeni.

Teorije o tome su mnogobrojne i raznovrsne…

Neki ufolozi, istraživači, autori romana i filmskih ostvarenja, smatraju da je reč o eksploziji nuklearnog postrojenja vanzemaljskog svemirskog broda.

Ovu mogućnost razmatrali su, između ostalih, Molder i Skali, u četvrtoj sezoni serije The X-Files.

Neki smatraju da je uzrok tunguske eksplozije bila minijaturna crna rupa ili komadić antimaterije. Najlogičnija objašnjenja su to da je reč o meteoru, jezgru komete ili manjem asteroidu.

Da je u pitanju bilo malo nebesko telo, potvrdile su precizne hemijske analize mikroskopskih staklenih kuglica – sferula, pronađenih u ogromnim količinama po čitavoj zoni udara, koje su sadržale neobično visoke koncentracije nikla i platinskih elemenata, naročito iridijuma, čije se velike količine standardno nalaze u meteoritima i kometama.

Prisustvo iridijuma postalo je naročito značajno kao potvrda udara malog tela Sunčevog sistema, pošto su arheolozi i geolozi utvrdili neobično visoku koncentraciju ovog retkog elementa u sloju koji odgovara kraju krede i početku tercijara, odnosno epohi izumiranja dinosaura, posebnih vrsta glavonožaca (amonita) i brojnih drugih živih bića, što je, po njihovom mišljenju, izazvano udarom asteroida.

Mnogi astronomi tvrde da su i u relativno bliskoj prošlosti zabeleženi događaji slični ovom, pa se tako, na Konferenciji o prirodnim katastrofama u bronzanom dobu, raspravljalo o mogućnosti da se nešto nalik tunguskoj katastrofi desilo i 1178. godine u Pacifičkom basenu…

Stari spisi i arheološki nalazi, koji bi mogli da razjasne šta se događalo u davnoj prošlosti, uporno se uništavaju, sakrivaju i, ako se već pronađu, proglašavaju za falsifikate ili, u najboljem slučaju, za fantastične mitove drevnih civilizacija.

 

 

 

 

 

Od eksplozije u Sibiru, postavlja se pitanje šta bi se stvarno dogodilo kada bi se Zemlja sudarila sa nekim većim svemirskim telom, pa su u vezi s tim pokušane i simulacije. Zadati scenario bio je udar jezgra komete, prečnika jednog kilometra, mase milijardu tona, koja brzinom od 60 km/h i pod uglom od 45° ulazi u atmosferu i pada u Atlantski okean.

Zbog trenja dolazi do svetlucanja i zato kometa za sobom ostavlja plameni trag. Posle svega 0,7 sekundi, deformisano jezgro komete pada u okean. Zbog kontakta sa zemljinom korom stvara se ogromna šupljina u koju se, nošena udarnim talasom, sabija morska voda i odmah pretvara u paru. Usled ogromnog pritiska, dolazi do eksplozije i vodena para se izbacuje sve do stratosfere.

Energija ovakvog udara procenjuje se na ekvivalent od 300 gigatona TNT, što znači da bi bila 10 puta snažnija od eksplozije celokupnog nuklearnog naoružanja uskladištenog za vreme hladnog rata.

Usled ove ogromne energije, kometa i velika količina okolne morske vode trenutno isparavaju i izbacuju se desetine kilometara uvis, a posle kondenzacije padaju natrag na površinu, širom sveta. Zatim sledi ono najgore: katastrofalni cunamiji pustoše priobalna područja, u kojima živi više od polovine ukupne populacije.

Konvencionalna nauka uglavnom na sebe preuzima zadatak da nas hipotetički upozorava na ovakve mogućnosti, uz napomenu da je čovečansvo dosad imalo ludu sreću što se tako nešto već nije dogodilo.

Holivudskim filmadžijama su jedna od omiljenih tema upravo ovakve opasnosti, od kojih nas u poslednjem trenutku spasava neki super-heroj, potpomognut genijalnim američkim umovima i vrhunskom tehnologijom koja najčešće uključuje nuklearno oružje, što bi valjda trebalo da opravda njegov dalji razvoj. Ipak, i oni ovakve priče svrstavaju u čistu (naučnu) fantastiku, a ne u realističnu dramu koja bi stvarno mogla da ima srećni završetak.

 

 

 

 

Šta je 1908. godine zamalo udarilo u Zemlju, još uvek je umnogome misterija, uz periodično recikliranje ideja o eksploziji vanzemaljske letelice ili sudara sa minijaturnom crnom rupom. Stručnjaci se ne slažu čak ni u pogledu veličine objekta, jer preciznije procene, kako kažu, zavise od njegove fizičke prirode i hemijskog sastava.

Prvo je bila postavljena hipoteza da je reč o nekom od malih asteroida koji seku Zemljinu putanju oko Sunca. Kasnije su britanski astronomi prvi sugerisali da je u pitanju bila mala kometa, što lakše objašnjava raspad u vazduhu i odsustvo kratera, s obzirom na to da se komete uglavnom sastoje od prašine i leda koji je sklon eksploziji usled naglog zagrevanja pri trenju sa atmosferom.

Naravno, kometska teorija ne može da objasni zašto se taj led nije rasprsnuo već pri samom ulasku u atmosferu, nego u poslednjem trenutku, pred sam udar, svega nekoliko kilometara iznad tla.

Tunguski događaj do danas je ostao predmet brojnih teorija i studija, koje, u zvaničnim naučnim krugovima, uporno ostaju u domenu nebeske mehanike, geofizike, geohemije, fizike čvrstog stanja, atmosferske fizike...

 

Malo se obraća pažnja na ključni aspekat tunguskog događaja, koji naprosto ne može dovoljno da se naglasi: eksplozija nepoznatog objekta, ma kakva da je njegova priroda i poreklo, dogodila se nad jednim od najzabačenijih i najmanje naseljenih regiona na planeti. Do dan-danas nije potvrđeno da je ova lokalna katastrofa izazvala ijednu jedinu ljudsku žrtvu među lokalnim pastirima i nomadima zapadnog Sibira.

Ako je eksplozija već morala da se desi, do nje je, što bi se reklo, došlo u najpovoljnijem mogućem trenutku. Da se dogodila samo koji sat ranije ili kasnije, neki od velikih gradova bili bi potpuno sravnjeni sa zemljom, a broj ljudskih žrtava merio bi se na milione.

Ovakve „srećne sticaje okolnosti“, svojim specijalnim metodama vrlo ubedljivo može da objasni samo kraljica svih obmana – statistika. Ali, ona ne propušta priliiku da nas upozori i na to kako bi katastrofe ove vrste ubuduće mogle da budu daleko destruktivnije, jer „kolo sreće se okreće“, a porast gustine ljudske populacije neminovno vodi ka većem broju žrtava i tragičnijim posledicama ovakvih događaja u budućnosti. Zanimljiv „statistički“ paradoks otprilike glasi: „što nas bude manje, više će nas preživeti“?!

 

 

 

 

Ogroman broj konvencionalnih naučnika ni danas ne razume, ne prihvata ili uopšte ne želi i ne sme da razmatra Teslinu primenu rezonance. Takozvane munje, elektricitet koji je iz Amerike slao do drugih tačaka na planeti, nisu se prostirale u koncentričnim krugovima niti pravolinijski, već su inteligentno menjale smer kako bi stizale tamo gde su upućene.

U vreme tunguske eksplozije, zabeleženo je da su Teslini tornjevi bili izuzetno aktivni, a u prilog njegovoj intervenciji govori i podatak o tome da je, pre toga, u tri navrata iz Kongresne biblioteke pozajmljivao detaljne mape centralnog Sibira.

Neki nezavisni naučnici zastupaju stav da se Zemlja od ogromne katastrofe odbranila sama, ali je pritom imala značajnu pomoć velikog genija.

Oni smatraju da naša planeta, kao i sva druga nebeska tela, predstavlja živi organizam koji je u stanju da se zaštiti od opasnog agresora. Svoje tvrdnje ilustruju kosmičkim fenomenom iz 1994. godine, kada se Jupiter našao na meti ogromne komete, koja je jednostavno mogla da ga izbaci iz orbite.

Naime, najveća planeta Sunčevog sistema je, dve godine pre procenjenog udara, u susret ovom telu počela da emituje ogromne količine energije. Kada je kometa prišla dovoljno blizu, usled silne energije raspala se na dvedesetak manjih delova, koje je Jupiter uspeo da apsorbuje bez posledica.

 

 

 

 

Decenijama je najavljivano kako bi, početkom ovog milenijuma, vrlo blizu Zemlje trebalo da prođe nebesko telo koje je u prastarim „legendama“ poznato pod nazivom Nemezis, Nibiru ili Zvezda smrti, a u zvaničnim naučnim krugovima kao Planeta X. Sve je čak povezivano sa proročanstvom o smaku sveta 2012. godine.

„Naučna zajednica“ o Nemezisu nije puno širila informacije, „da bi se izbegla besmislena panika“, ali se u užim krugovima nije ustručavala od čestih pesimističnih tumačenja majanskih i apokaliptičnih biblijskih predviđanja, pasivno i nemoćno očekujući rasplet.

 

 

 

 

Malobrojnim nezavisnim naučnicima i poznavaocima drevnih „mitova“ u kojima je sačuvana prošlost, ali i naznačena moguća budućnost naše planete i njenog čovečanstva, poznato je to da je tzv. Planeta X u stvari bila drugo sunce našeg solarnog sistema (pored ovoga koje danas nazivamo samo Sunce, a naši drevni preci su ga zvali Jarilo, jer raznih sunaca samo u našoj galaksiji ima na milijarde). Ova mala neutronska zvezda, sa veoma ekscentričnom putanjom, prolazila je pored planeta našeg sistema svakih 3.600 godina i uvek su je pratile katastrofe, detaljno opisane u sačuvanim spisima.

Posmatranjima i proračunima utvrđeno je bi njeno kritično približavanje Zemlji, 2003. godine, predstavljalo ogromnu opasnost, počev od „svlačenja“ atmosfere i potpunog uništenja sveg života, pa čak, možda, do eksplozije Sunca i raspada celog njegovog sistema.

Ove informacije nisu rezultat nečije zastrašujuće fantazije, već su dolazile direktno iz astromskih posmatranja i naučnih publikacija, u vremenu između 1983. I 2001. godine. Ti se podaci i danas mogu pronaći, uprkos svim sadašnjim pokušajima da se zaborave, prikriju i negiraju.

 

 

 

 

Poznato je i dokumentovano to da se, u maju 2003. godine, Zvezda smrti neočekivano zaustavila u svom kretanju, a onda „iznenada i spontano“ sa svoje utvrđene putanje skrenula za tačno 90 stepeni i zatim zauvek napustla Sunčev sistem. Nadležne institucije o ovome ponovo nisu izvestile ništa…

 

Ruski naučnik, erudita, autor knjiga i naučnih radova, ekstrasens i iscelitelj, akademik Nikolaj Levašov, 2002. godine je, u pismu novinarki koja je sa njim ranije vodila intervjue, napisao sledeće:

Želeo bih da vam skrenem pažnju na sledeće: astronomi i astrofizičari širom sveta govore o dolasku velikog asteroida do Zemlje, u maju 2003. godine, kojeg nazivaju Crna Planeta i Zvezda Smrti. Ona mora proći vrlo blizu Zemlje i izazvati planetarnu katastrofu. Ovo se već dešavalo u prošlosti, a više puta je dovelo do propasti civilizacija, vraćalo čovečanstvo u stanje divljaštva. Proračuni astronoma u ovom su trenutku veoma precizni. Dakle, ja ću pokušati da promenim putanju planete, da bi se izbegla planetarna katastrofa. Da li je to dobro ili loše?! Nadam se da je dobro. Uglavnom, ako se u maju naredne godine ništa ne desi, za mene će to biti dovoljno, nezavisno od toga kakvo će objašnjenje dati „naučnici“. Zar je to i bitno? Po mom mišljenju, nije. A po vašem mišljenju?

 

 

 

 

U svom članku „Nikolaj Levašov – patriota Rusije i sveta“, napisanom povodom „nerazjašnjene smrti“ velikog naučnika 2012. godine, Elena Ljubimova je, pored ostalog, objasnila:

Problem je počeo da se zataškava već tada, jer da spreče buduću katastrofu ni svetski lideri ni stručnjaci nisu bili u stanju. Ali, nakon toga što je ona sprečena od strane jednog čoveka, Nikolaja Levašova, i dalje se po tom pitanju ćutalo, a sada se čak negira da je takav problem ikada postojao u prirodi. Ipak, orbita „nepostojeće“ planete još uvek je prikazana na švajcarskim novčanicama...

Na taj način, zadatak koji je Levašov bio u stanju da izvrši, da zaustavi Zvezdu smrti i spasi Zemlju od sigurne katastrofe, može se smatrati uspešnim. Činjenica da smo svi još uvek živi nije sporna. Što se tiče zasluga za ovo delo, ne postoje druge varijante, osim one o kojoj je govorio Levašov. Gospod Bog nije preuzeo odgovornost za ovu akciju, dobri vanzemaljci nisu viđeni, a lokalni prevaranti koji vole da se kite tuđom slavom takođe ćute, sve do sada. Dakle, ostaje nam samo da se još jednom zahvalimo Svetlom Jerarhu Nikolaju Viktoroviču Levašovu za ono što je 2003. godine učinio i očigledno spasio planetu i civilizaciju od sigurne smrti. Razumni ga ljudi nikada neće zaboraviti.

 

Ovi su naučnici uvereni u to da se slična intervencija dogodila i 1908. godine, da je Tesla, kao i sibirski šamani koji su evakuisali svoj narod, unapred znao gde bi se i kada dogodio udar, pa je mesecima unapred počeo da radi na njegovom sprečavanju.

Ruski akademici tvrde da je tajnu događaja u Sibiru moguće objasniti samo uvidom u Teslinu dokumentaciju, a ona je, kao što se zna, zaplenjena odmah posle njegove smrti i od tada se nalazi u vlasništvu FBI, sa oznakom „top secret“…

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat