» Život i stil

Neću da budem trandžo!

Neću da budem trandžo!

 

 

Transseksualnost je termin za označavanje psihofizičkog stanja lica koje smatra da pripada polu suprotnom od onog koji mu je priroda namenila.

Doskora je ova problematika bila predmet širokih polemika samo u urbanim sredinama zapadnih zemalja, ali se u poslednje vreme i na našim prostorima sve više propagira neometano ispoljavanje najrazličitijih seksualnih sklonosti, što se već polako svrstava u domen osnovnih ljudskih prava i sloboda, kao da je reč o samo još jednom obliku ličnog opredeljenja, koje sa prirodnim osobinama nikakve veze nema…

Najčešći opis transseksualaca jeste da su to „osobe zarobljene u telu suprotnog pola“.

U poslednje vreme, vrlo je popularno tumačenje da je to „svesna samoorijentacija“ i „slobodan izbor“ svake osobe, bilo muške ili ženske, koje niko nema pravo da ograniči ili dovede u pitanje…

 

 

 

 

Čak i kada je reč o maloletnicima, pa i deci predškolskog uzrasta, na mala vrata se postepeno uvode zakoni po kojima će izbor sopstvenog pola, kao i opredeljenje za neke „moderne“ vidove seksualnih aktivnosti, predstavljati njihovo neprikosnoveno pravo.

Pritom se roditelju (ili zakonskom staratelju) ograničava ili potpuno uskraćuje mogućnost da na njega utiče, po cenu toga da mu bude suđeno i da mu „nesrećno, diskriminisano i sputavano“ dete bude oduzeto, privremeno predato na brigu državnim institucijama, a zatim prosleđeno dalje, (ne)znano kuda…

Da ne bude zabune, ovde definitivno nije reč o nečemu što se događa samo na „trulom zapadu“. Zahvaljujući ultraliberalnim, evropski i svetski nastrojenim vlastima, „nova moda“ je u rekordno kratkom roku stigla i na naše prostore, do naših škola i vrtića, do naše dece i unuka…

Sa ulaskom u novi milenijum, kod nas je počelo ubrzano donošenje i primena „genderskih“ zakona.

Mnoštvo vladinih i nevladinih organizacija finansirano je od strane „genderske“ EU, koja je uložila na desetine miliona evra u široko propagiranje trans-ideologije, uz zalaganje za što hitnije donošenje zakona koji će je podržati… Degenerativno zakonodavstvo stiglo je (mic po mic, „totalitarističkim šunjanjem“) i do školskih (pa i predškolskih) vaspitno-obrazovnih programa, sa zlom namerom da zada smrtonosni udarac porodici kao osnovnoj jedinici stabilnog ljudskog društva.

 

 

 

 

Definicija transseksualnosti još uvek je predmet diskusije. Među ovakvom populacijom, smatra se da je za to dovoljno da se neko ovako lično izjašnjava, mada je u drugim krugovima, posebno medicinskim, barem do nedavno vladalo mišljenje da postoji tačan skup uslova koje jedna osoba mora da ispunjava da bi se mogla nazvati transseksualnom.

Šira javnost često za transseksualnu osobu smatra nekoga ko je promenio ili planira da se podvrgne postupku promene pola, pri čemu se obično misli na hormonske terapije i operativne zahvate, kojima se menjaju telesne karakteristike.

Nasuprot tome, većina transseksualaca tvrdi da zapravo ne menja pol tela, već ga samo prilagođava svom stvarnom polnom identitetu, koji je nemoguće izmeniti…

Mada je transseksualnost u poslednjih pedesetak godina bila opisivana kao pretnja, neobično ponašanje, mentalna bolest, perverzija, politički identitet, greh.., sada se većina ovakvih etiketiranja prezire i sankcioniše, jer se smatraju uvredljivim među pripadnicima ove (sve povlašćenije) populacije, koja svoj izbor definiše kao stanje u kojem apsolutno nema nikakve bolesti ili poremećaja…

Iz filmova i serija, posebno onih holivudske produkcije, stižu nam stalne poruke o tome da su promena ili ignorisanje sopstvenog pola, orijentisanost prema istom polu, kao i sve vrste neobičnih polnih disfunkcija, potpuno normalne stvari koje treba da prihvatimo, čak sa mnogo većim stepenom tolerancije nego što je to uobičajeno za neke ekstravagantne pojave u muško-ženskim ili drugim standardnim međuljudskim odnosima, koje možda smatramo za devijantne i baš nam se nikako ne dopadaju, ali su postale deo naše svakodnevnice…

 

 

 

 

Transseksualizam predstavlja poremećaj polnog identiteta, nesklad između genetskog, gonadnog i hromozomskog pola, s jedne strane, i osećaja pripadnosti polu, sa druge.

Genetski pol je određen u trenutku začeća, hromozomima 46XY (muški) ili 46XX (ženski).

Gonadni pol određuju polne žlezde, odnosno postojanje testisa ili jajnika, dok fenotipski pol čine sekundarne seksualne karakteristike, odnosno izgled same osobe.

Četvrti je pol mozga, odnosno – psihički pol, određen time kako se osoba lično oseća, kao žena ili kao muškarac.

Pri rođenju, prva se tri pola (osim u izuzetno retkim slučajevima) nedvosmisleno mogu utvrditi, dok se o psihičkom polu u ovom stadijumu ne može govoriti, jer se ne zna kako se novorođenče oseća.

Svi stručnjaci slažu se s tim da je pol mozga, odnosno psihički pol, najjači i najuticajniji po pitanju polnog identiteta svake osobe.

Iako se ovo retko uzima u obzir kada je reč o sticanju i održanju ove vrste identiteta, ne smemo smetnuti s uma to da je čovekova psiha u današnje vreme posebno izložena stalnim pokušajima kontrole i manipulacije, uključujući i najrazličitije vrste vrlo perfidnih napada, sa ciljem da bude izmenjena kako bi se ljudima lakše upravljalo.

Kada se imaju u vidu ovi opasni uticaji, jasno je da se osećaj pripadnosti polu koji nam je priroda dala mora izgrađivati prvenstveno vaspitanjem u okviru porodice, jer kasniji pokušaji popravljanja nastale „štete“ uglavnom ostaju uzaludni.

 

 

 

 

 

Dosadašnje studije (u okvirima konvencionalne nauke) dale su više teorija (naravno, bez ijednog dokaza) o tome kako dolazi do poremećaja polnog identiteta. Kaže se da on „sasvim sigurno“ nastaje u periodu od 8. do 12. nedelje od začeća, kada se u moždanim centrima formira muški ili ženski pol u psihičkom smislu, u procesima gde su uključeni muški hormon testosteron ili ženski estradiol…

Detaljnija naučna objašnjenja ovih procesa ovde je besmisleno navoditi, iz više razloga...

Prvo, čak ni svi stručnjaci raznih profila ne razumeju baš najbolje o čemu je tu tačno reč.

Drugo, ničim se ne može predvideti koje će dete imati ovakav poremećaj. Za to nije utvrđeno postojanje bilo kakve genetske predispozicije, ne postoji povezanost sa starošću roditelja, njihovim socijalnim statusom, obrazovanjem, vrstom posla koji obavljaju...

Ovo je jedan od retkih slučajeva, kada zvanična nauka čak ni statistiku ne priziva u pomoć, kao što joj je inače običaj.

Ukratko, pošto pravila ne postoje, naučnici izvode zaključak da se na sprečavanje ovog poremećaja ni na koji način ne može uticati, pa stoga ne vredi ni pokušavati…

U psihologiji i medicinskoj struci, ranije se uglavnom smatralo da je transseksualnost mentalni poremećaj, pa je i u međunarodnoj klasifikaciji bila svrstana u bolesti čije šifre počinju sa F64. Terapije i intervencije koje su se za nju primenjivale, imale su za cilj ublažavanja simptoma, a ne lečenje.

Aktivisti LGBT udruženja iznose stanovište da je neprihvatljivo govoriti o mentalnom poremećaju i uglavnom se ne upuštaju u medicinske aspekte ove pojave, pa je na kraju i sama medicina izgleda od toga odustala.

O tome da je možda u pitanju socijalni problem, koji je nastao i stalno se uvećava zahvaljujući pritajenoj, ali konstantnoj propagandi sveopšte naopakosti, retko se ko usuđuje da govori…

 

 

 

 

Put osoba koje dođu do zaključka da postoji nesklad između njihovih polnih karakteristika i onoga kako se po tom pitanju stvarno osećaju, sasvim sigurno ne bi trebalo da bude određen onim što im se agresivno sugeriše na televiziji i u filmovima.

Propaganda će ih možda ubediti da ljudi nakon promene pola žive normalnim i srećnim životom, a da se prethodnog gotovo ne sećaju, jer ga nikad i nisu doživljavale kao svoj. Takođe im se sugeriše da će na ovaj način biti ispravljena jedna velika životna nepravda prema njima, jer će njihovo telo konačno biti dovedeno u sklad sa mozgom.

Objašnjava im se kako nikakvi drugi lekovi ili terapije ne mogu da isprave njihov osećaj pripadnosti drugom polu i kako su sva takva lečenja jako skupa i, samim tim, za većinu njih potpuno nedostižna u finansijskom pogledu.

Zauzvrat im se nudi veliko razumevanje, pa čak i operacija promene pola o trošku fondova za zdravstvo.

Zar to nikome nije bar malo čudno?

Jedan od strateških ciljeva današnje EU jeste nametanje „genderske ravnopravnosti“, što, kako se pokazalo u praksi, ne znači nikakvu borbu za nečija navodno ugrožena prava, nego predstavlja nametanje LGBT ideologije celokupnom društvu.

U Rezoluciji OEBS-a №1728 kaže se: „Parlamentarna skupština podseća da seksualna orijentacija koja sadrži u sebi heteroseksualnost, biseksualnost i homoseksualnost, predstavlja duboki deo ličnosti svakog čoveka. Transeksualna osoba je ona osoba čiji genderski identitet ne odgovara polu koji mu je bio određen na rođenju, a negiranje toga predstavlja diskriminaciju po pitanju genderskog identiteta…“.

Po ovome ispada da, kada je u pitanju čovek, više ne važe nikavi prirodni zakoni, već samo novokomponovana trans-kultura, u kojoj je genderski identitet potpuno nezavisan od biloških karakteristika. Dakle, ništa što je pamtiveka prirodno i što definiše ljudsko biće kao takvo, nije tako dobro kao opredelenje u duhu „novih vrednosti i poretka“...

U medijima pod državnom kontrolom, ne može se naići na mišljenje nekoga ko ovom problemu pristupa na jedan zaista nepristrasno stručan, a pogotovo na ljudski i moralan način, već se o tome raspravlja političko-poltronski korektno u odnosu na agendu svetskih vlastodržaca.

S druge strane, predstavnicima društvenih organizacija i nezavisnim medijima, koji ukazuju na pogubnost genderskih antiporodičnih tehnologija, stižu pretnje i sudski progoni zbog „govora mržnje“...

 

 

 

 

Da bi bolje se razumelo značenje transseksualnosti, potrebno je razlikovati dva pojma: pol i rod.

Pol je određen genetski i anatomski, on je biološki urođen. Društvene i zakonske odredbe dele ljude na samo dve kategorije po pitanju pola: muškarce i žene.

Rod čine specifična psihička i socijalna značenja, dodata biološkim karakteristikama, pa se ovaj pojam odnosi na društveno oblikovanje biološkog pola, uz razumevanje uloge koju bi pripadnici svakog pola trebalo da imaju u privatnom, porodičnom i drušvenom životu.

Koliko god se u savremenom društvu govorilo i delovalo po pitanju rodne ravnopravnosti, jasno je da i muške i ženske osobe, pored zajedničkih opšteljudskih osobina i normi, uvek treba da ostvaruju uloge specifične za svoj pol, kako bi se čovečanstvo održalo i razvijalo u pozitivnom smeru, umesto da doživljava mutacije i postepeno devoluira, sve više gubeći obeležja ljudskosti...

Dosad smo smatrali da dete rođeno kao dečak celoga života ostaje muškarac, a devojčica žena. Ali, najnovija kultura pokušava da nas ubedi da one koji samovoljno odluče da se prešaltaju u ovom smislu, treba bezuslovno podržati.

Štaviše, sve ide ka tome da će se uskoro na prevaspitavanje i lečenje slati oni drugi, koji se „slepo i zatucano“ drže svog rođenog pola…

Ako dečak mlatne svog drugara zato što je devojčicu povukao za kiku, biće poslat kod psihologa koji će proučavati porodične korene njegove agresije.

Ali, ako dečak mazne devojčici mašnicu, stavi je sebi na kosu i počne da dreči kako je i on žensko, niko ni njega ni njegovu porodicu neće preispitivati u psihološkom smislu, nego će ih sve posavetovati o toleranciji, razumevanju različitosti i mogućnostima za promenu pola, pa i o trošku Socijalnog. Ta, nije transseksualnost retka dečija bolest, čije se lečenje ne finansira iz državnih fondova!

S pravom se postavlja pitanje šta će se sledeće desiti, ukoliko se sve veći broj ljudi po pitanju svoje seksualne orijentacije bude osećalo kao pedofil ili, na primer, kao buba bogomoljka (koja nakon polnog čina otkida glavu svom partneru).

Da li će savremeno zakonodavstvo požuriti da legalno zaštiti i ove, najnovije vrste polnog identiteta? A ukoliko to ne učini u najkraćem roku, da li će se oni sa posebnim vrstama sklonosti osećati diskriminisano i zatražiti svoja prava?

 

 

 

 

S tim u vezi, možemo doći do nečega što naučnici, psiholozi i medicinari uporno izbegavaju i da pomenu, pod uslovom da im ovako nešto uopšte poznato. Reč je o onome što bi pravi detektiv Rastin Kol nazvao – „psihosfera“.

Definiciju ovog pojma teško je naći, jer se zvanična nauka slabo bavi nefizičkim sferama, ali bi svakome od nas trebalo da bude intuitivno jasan.

Čak i oni događaji ili promene, što nam se na prvi pogled čine iznenadni i potpuno neočekivani, kao grom iz vedra neba, nikad ne nastaju sami od sebe, bez prethodne pripreme. Neophodno je da se za njih stvori posebna klima koja će ih izroditi.

Kada je fizička atmosfera mračna, puna magle i dima, ljudi dobijaju napade gušenja, a stanje uma, zbog nedostatka kiseonika, postaje izmenjeno i dovodi do sklonosti ka halucinacijama, paranoičnim ispadima i agresiji.

Slično je i sa psihičkom atmosferom. Da bi neko bio linčovan od strane razularene ordije, neophodno je da se kod ljudi prethodno stvori psihosfera linča, a to se nikad ne događa spontano i slučajno, već smišljeno, planski, sistematski, sa određenom namerom i ciljem…

Isto je i sa psihosferom alkoholizma, farmakomanije, kockanja…, satanizma, pedofilije, homoseksualnosti, transeksualnosti, transhumanizma…

Stvaranje klime različitih zavisnosti i dosad je imalo svoje mesto u uništavanju ili degenerisanju određenih društvenih grupa i naroda, dok nove vrste psihosfera neminovno vode ka propasti čovečanstva uopšte, odnosno – do pretvaranja čoveka u neko drukčije, neljudsko stvorenje... 

 

 

 

 

 

Javna je tajna to da se na stranicama tzv. muških časopisa sve više nalaze transseksualne lepotice. Na estradi takođe. Savršenog izgleda, oskudno obučene, neodoljive... Momci, da li vam nekada padne na pamet da je neko to isplanirao sa namerom da vas izazove da se sistematski ložite na muškarce i da tako, čak i kada toga niste svesni, emitujete pogrešnu energiju, u sopstvenoj kući, sportskom timu, na poslu, u kafani..?

Sa ženama je isti slučaj. Možda smo manje eksplicitne u javnom izražavanju određenih sklonosti i naklonosti, ali definitivno nismo operisane od ludih snova o zgodnim tipovima finih manira. Dame, lako se može ispostaviti da su naše filmske mačo junačine u stvari izmenjene nekadašnje devojčice…

Naravno, sve ovo ne znači da treba da budemo agresivni prema „modifikovanim“ osobama (mnoge od njih, na žalost, uopšte to nisu same odabrale), niti da prestanemo da gledamo filmove i serije, već samo da svojoj omiljenoj zabavi pristupamo sa više kritičnosti i svesti o svemu što putem nje može da nam se inputira, a preko nas – našoj deci i, uopšte, kolektivnom nesvesnom.

 

 

 

 

Toksično okruženje, nastalo iz bolesnih opsesija „elite“, gotovo neprimetno utiče na svakodnevni život svih ljudi, u svakoj sledećoj generaciji dovodi do degeneracije svih delove društva i, gledano u kontinuitetu, predstavlja tihi globalni genocid, sistematsko ostvarivanje satanističkog plana o inverziji svega postojećeg i redukovanju populacije, do potpunog nestanka ljudske rase i stvaranja kontrolisanih biorobota (hibrida, klonova…), samo u onolikom broju koji je neophodan za opsluživanje svetskih parazitskih vladara.

Evropski zakonodavci, na primer, ne zaustavljaju se na ozakonjenju odabranog „genderskog identiteta“, već počinju da izbacuju iz dokumenata i vokabulara sve reči (tipa „gospodin“ i „gospođ(ic)a“, „otac“ i „majka“…) kojima se ukazuje na polnu pripadnost, da se njima ne bi „diskriminisale osobe koje žele da izaberu drugi gender“.

U nekim američkim državama (kao, recimo, u uvek „naprednoj“ Kaliforniji), ne samo što je u školama zabranjeno da se o roditeljima govori kao o mami i tati, o drugoj deci kao o dečacima ili devojčicama, a o nastavnom osoblju kao o misteru ili mis(iz), već ludilo ide dotle da se učenicima dozvoljava da koriste toalet namenjen polu koji su sami izabrali, a ne onom koji im je urođen.

Pokušaji roditelja da se protiv ovoga pobune, redovno nailaze na žestok odgovor i represiju od strane države…

 

 

 

 

Sve što je „zvanično“ i „institucionalno“, danas pokušava da nas ubedi da transseksualnost nije novi, propagandom izazvani životni stil ili modni trend, nego da su ovakve osobe, bez ikakvog uticaja spolja, od rođenja zarobljene u pogrešnom telu i da im samo u jednom trenutku „spontano dođe“ da prestanu da se ponašaju u skladu sa prirodom, vaspitanjem i društvenim očekivanjima…

Psihijatri su skloni tome da nam dočaraju „pravu noćnu moru“ ovih osoba, koja započinje u doba puberteta, kada telo počne da prolazi kroz razne promene…

S druge strane, retko ko od stručnjaka pokušava da nam opiše patnje druge dece, obolele od retkih bolesti koje se ne istražuju i ne leče, iz prostog razloga što medicini i farmaciji ovo nije profitabilno?

Oni nam govore o „nesrećnicima koji osećaju da njihove genitalije nisu deo njih“, ali uopšte ne pominju to da mala deca, obolela od raznih poremećaja i sindroma čiji su čak i nazivi strašni, takođe nemaju utisak da su ovi njihov deo…

Po današnjoj zvaničnoj medicini i psihologiji, transseksualnim osobama „potrebna je porodica puna ljubavi, razumevanja i podrške“, da bi se izborile sa svojim dilemama i razvila se u srećnije i stabilnije ljude.

Deca sa retkim bolestima i posebnim potrebama, očigledno moraju da imaju porodicu punu para, kako bi uopšte doživela da odrastu…

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat