» Ovaj lav više ne spava

Ovaj lav više ne spava

Ovaj lav više ne spava

 

U početku sam mislio da se borim za spas kaučukovca, onda sam mislio da se borim da spasem amazonske kišne šume, a sada shvatam da se borim za čovečanstvo... 

(Čiko Mendez)

 

 

Tropske kišne šume, prašume ili džungle, evolutivno su najstarije, najbujnije i najbogatije biljno-životinjske zajednice na planeti.

Prostiru se u zoni tropske klime, u kojoj postoje stalni optimalni uslovi temperature i vlage tokom cele godine.

Zauzimaju velika prostranstva severno i južno od ekvatora, na svim kontinentima.

S pravom se nazivaju “plućima sveta”, jer se veliki deo ukupne količine kiseonika na zemlji proizvodi upravo u njima.

 

 

 

 

 

Svaka tropska kišna šuma predstavlja posebnu višeslojnu životnu sredinu, složeni splet biljnih i životinjskih zajednica koje žive u jedinstvenoj ravnoteži i u klimi koju same stvaraju.

Danas zauzimaju površinu od oko 10 miliona kvadratnih kilometara, a većina života u njima odvija se na visini od oko 30 metara iznad zemlje.

 

 

 

 

U kišnim šumama, drveće često dostiže visinu od preko 50 metara, pa formira vrlo karakterističan, gust i visok „krov“ od lišća.

Rastinje je raspoređeno u četiri do pet spratova, u kojima nema razdoblja vegetacijskog mirovanja.

Prizemni pojas nalazi se u zoni senke, sa svega četrdesetim delom svetlosti u odnosu na najviše vrhove krošnji drveća, ali i on, kao svi ostali nivoi, ima svoje stanare kojima baš ovakvi uslovi života savršeno pogoduju.

 

 

 

 

 

Ove šume i danas nastanjuje više od polovine svih živih zajednica na planeti.

Raznolikost vrsta je izuzetno velika, pa se na veoma maloj površini može naći gotovo neverovatano mnogo raznorodnih biljaka.

Ogroman broj vrsta voća, povrća, začina i prirodnih lekova, potiče upravo iz ovih šuma, koje takođe vrve od bogatog i raznovrsnog životinjskog sveta.

 

 

 

 

Kišne šume predstavljaju i dom brojnim domorodačkim plemenima, koja žive u njihovim nepristupačnim delovima i imaju vrlo malo, ili uopšte nemaju kontakata sa ostatkom sveta.

Oni koje savremeno društvo voli da naziva primitivnim i necivilizovanim, poslednji su ljudi koji opstaju na samoodrživi način, bez potrebe za tehnološkim dostignućima i proizvodima od kojih je moderno čovečanstvo postalo zavisno.

Oni poseduju bogata znanja o svemu u ovim šumama, u njima nalaze sklonište, hranu i lekove, organizuju svoj život koji nemaju potrebu da menjaju, niti želju da neko drugi vodi brigu o njemu i “popravlja” ga…

 

 

 

 

Sve bi ovo moglo biti potpuno uništeno tehnološkim “napretkom” koji pokušava da im se nametne.

Procenjuje se da je početkom XVI veka samo na području brazilskog dela Amazonije živelo oko osam miliona domorodaca, da se do 1900. godine njihov broj sveo na samo milion, dok ih je danas manje od 200.000, sa stalnom tendencijom smanjenja njihovoh broja.

Razlog njihovog nestajanja nije glad, bolesti ili nedostatak “povoljnh kredita”, već to što im se stalno oduzima autohtoni životni prostor sa kojim su se srodili.

 

 

 

 

Do 1950. godine, kišne šume zauzimale su oko 17 miliona kvadratnih kilometara, približno 11 odsto ukupne zemljine površine.

Od onda, pa do 1980. godine, skoro ih je polovina uništena ljudskim delovanjem, a proces se nastavlja, u sve većoj meri.

Svake godine ih se u svetu uništi više od 125.000 km², što predstavlja oko 34.000 hektara dnevno.

Krče se radi dobijanja površina za plantažnu privredu, ispašu stoke ili poljoprivrednu obradu.

Oborena stabla koriste se kao materijal za proizvodnju nameštaja, a najveći deo kao jeftino sirovina u građevinarstvu i industriji papira.

Ovim vrstama drveća potrebni su vekovi da ponovo izrastu na svom prirodnom staništu, a nemoguće je uzgajati ih na plantažama ili u bilo kojim drugim uslovima .

 

 

 

 

Velike iskrčene šumske površine pripremaju se za dalje namene spaljivanjem, čime se uklanja sva preostala vegetacija.

Ovako dobijena područja mogu se koristiti za efikasnu poljoprivredu samo nekoliko godina, jer se sloj humusa iz njega iscrpljuje za vrlo kratko vreme, pa se ne može obnoviti.

Kada je tlo potpuno istrošeno, raskrčuju se i pale nove hiljade hektara šuma, da bi se stvorili novi pašnjaci za buduće jeftino meso u restoranima brze hrane i u zemljama koje nisu u mogućnosti da plate nešto kvalitetnije.

 

 

 

 

 

Od početka eksploatacije pa do danas, zbog ilegalnog pojedinačnog, a posebno korporativnog krčenja radi brze zarade, dosad su su već izumrle mnoge biljne i životinjske vrste, a opstanak mnogih krajnje je ugrožen. 

U poslednjih 50 godina, uništavanje kišnih šuma poprimilo je globalne razmere.

Pored stvaranja slobodnih površina za poljoprivrednu proizvodnju i osnivanje velikih stočnih farmi, njihovo besomučno krčenje sprovodi se zbog vađenja ruda i nafte, izgradnje hidroelektrana i saobraćajnica, kao i za potrebe drvne industrije u razvijenim zemljama.

 

 

 

 

Uništavanje velikih površina tropskih kišnih šuma rezultuje ozbiljnim ekološkim problemima.

Mada zvuči gotovo neverovatno, procenjeno je da zbog ovakve destrukcije nestaje u proseku 137 biljnih i životinjskih vrsta dnevno.

Pored gubitka prirodnog staništa, što dovodi do njihovog izumiranja, paljenjem šuma trajno se prekida prirodna obnova kiseonika, a uz to se u atmosferu ispuštaju velike količine ugljen-dioksida.

U nekim zemljama, uključujući Indiju, Bangladeš, Šri Lanku, Haiti i Obalu Slonovače, sve prvobitne šume su uništene, dok je u drugima njihova površina prepolovljena.

Ako se ovakav trend nastavi, procenjuje se da će ekosistem tropskih kišnih šuma potpuno nestati do 2030. godine.

Ne samo da će hiljade biljnih i životinjskih vrsta biti zauvek izbrisano sa lica zemlje, već će se promeniti i klima na čitavoj planeti, što bi moglo da dovede do potpune katastofe za čovečanstvo.

 

 

Sa nestankom kišnih šuma, drastično se smanjuje i mogućnost dobijanja prirodne gume, jer se ona može naći isključivo u unutrašnjoj kori “gumenog drveta“, odnosno kaučukovca, a iz njega dobiti samo dok je drvo živo.

Prirodna gumena masa sakuplja se tako što se oljušti kora sa jednog dela stabla, pa se na njega postavi žleb koji vodi u posudu za sakupljanje soka.

Prikupljena tečnost, uz dodatak malo kiseline, vrlo se brzo zgušnjava u masu nalik sunđeru, koja se zatim presuje i suši, a takva se koristi u industriji, za dobijanje različitih proizvoda.

Jedno stablo kaučukovca može da daje sok punih 18 godina.

Sa njihovim istrebljenjem, sve više proizvoda, koji bi trebalo da budu od prirodne gume, zamenjuje se nekvalitenom, neprijatnom za upotrebu, netrajnom, neekološki proizvedenom, toksičnom i biološki nerazgradivom plastikom.

 

 

 

 

Francisko Alvez Mendez Filjo, poznatiji kao Čiko Mendez, bio je brazilski aktivista, jedan od prvih koji je skrenuo pažnju javnosti na problem uništavanja amazonskih tropskih šuma.

Kao i njegovi preci, Mendez se bavio sakupljanjem kaučuka. U početku se zalagao samo za održivi način korišćenja guminog drveta, jer je ovo predstavljalo skromni ali stalni prihod ljudima iz njegovog podneblja.

Bio je protivnik neumerenog eksploatisanja samog kaučukovca, ali i izrabljivanja lokalnog stanovništva radi brzog ostvarivanja profita, a bez imalo brige o njihovim potrebama i budućnosti jedinog posla od kojeg žive.

Ubrzo je ovaj neobrazovani čovek, koji je do 18. godine bio nepismen, shvatio da se sa lokalnog delovanja mora preći na opštije.

Seča šuma već je uzimala maha, radi širenja rančeva i plantaža sa monokulturama, što je vodilo ka potpunom uništenju, kako šuma tako i novodobijenog zemljišta, jer je ono već posle nekoliko godina postajalo neupotrebljiva ledina.

Mendez se izuzetno zalagao za edukaciju stanovništva, koje su eksploatatori dotad držali izolovano i pod kontrolom, poput roblja, u lošim uslovima i bez ikakvog obrazovanja.

Njegove aktivnosti, usmerene na odgovorno korišćenje šuma i očuvanje čovekove okoline, ubrzo su prerasle u pokret za bolje i pravednije društvo, protiv iscrpljivanja prirodnih resursa i izrabljivanja ljudi.

Postao je to pokret za pravdu i očuvanje čitave planete.

 

 

 

 

Čiko Mendez je 1987. godine dobio nagradu UN za zaštitu životne sredine, a iste godine su ga Environmental Defense Fund i National Wildlife Federation poveli u Vašington, kako bi, uz njegovu pomoć, pokušali da ubede predstavnike Svetske banke i Kongres da zakonski zaštite zone divljine i spreče nekontrlisanu seču tropskih kišnih šuma zarad industrijalizacije.

Naravno, njegove aktivnosti učinile su ga metom i on je toga bio potpuno svestan.

Ubijen je 22.decembra 1988. godine, jednu nedelju posle svog 44. rođendana, za koji je izjavio da mu je verovatno poslednji, jer “ne veruje da će doživeti Božić”.

Bio je devetnaesti aktivista, angažovan na zaštiti čovekove okoline, koje je te godine ubijen.

Mada su neki od direktnih izvršitelja sudski procesuirani, uloga organizacija koje iza njih stoje potpuno je zanemarena.

 

 

 

 

 

O Mendezovom životu i radu, napisana je knjiga “Doba vatre: Ubistvo Čika Mendeza i borba za zaštitu kišnih šuma”, a 1994. godine snimljen je i TV film The Burning Season: The Chico Mendes Story.

U filmu ga je glumio Raul Hulija, takođe veliki humanista, borac za ljudska prava i zaštitu okoline.

Hulijina blistava filmska karijera završila se sa ovim filmom, u životnom dobu od samo 54 godine.

Tome je prethodio niz misterioznih događaja koji su se odvijali na snimanju filma.

Pred sam završetak, vrhunac nepredviđenih dešavanja bilo je Hulijino neobjašnjivo trovanje, koje je na njega delovalo pogubno, jer je samo nekoliko meseci ranije imao tešku operaciju stomaka.

Sa nepodnošljivim bolovima, primljen je u bolnicu, gde je četiri dana kasnije umro od, kako je dijagnostifikovano, moždanog udara…

 

 

 

 

Krajem 20. veka, konačno je uočen značaj tropskih kišnih šuma, pa je njihovo očuvanje postalo pitanje od opšte važnosti.

Sa povećanom brigom o okolini i porastom broja nevladinih organizacija na lokalnom, državnom i međunarodnom nivou, podstaknuto je i pitanje njihove zaštite.

U mnogim zemljama, osnovana su ministarstva, institucije i organizacije za zaštitu čovekove okoline.

Na žalost, veliki broj njih vrlo je brzo obmanut i korumpiran, pa su, pod spoljnim “zelenim maskama” i finansirani upravo od strane onih protiv kojih se bore, nesvesno počele da postaju sredstvo za ostvarenje njihovih interesa.

Uprkos zvaničnim inicijativama, destrukcija tropskih šuma se nastavlja i uvećava…

Mendezovo stradanje skrenulo je pažnju svetske javnosti i dovelo do stvaranja mnogobrojnih kampanja i pokreta protiv uništavanja kišnih šuma, jer je razumnom svetu postalo jasno da će ono dovesti do ugrožavanja celokupnog života na zemlji.

Čovečanstvo je počelo da shvata kako bismo njihovim nestankom izgubili mnogobrojne životinjske vrste, nepresušne izvore samouzgajajućih biljaka koje se koriste kao hrana i lekovi, kao i na hiljade značajnih sirovina koje bi se mogle iskorišćavati planski i na održivi način.

 

 

 

 

Upkos svim obmanama o globalnom zagrevanju, za koje je na sva zvona okrivljena “ljudska emisija ugljen-dioksida”, ljudi su shvatili odakle bi ovakvi problemi stvarno mogli da poteknu već u skorijoj budućnosti.

Postalo je jasno da su za atmosferu u kojoj živimo i od koje svi zavisimo, najviše zaslužne tropske prašume, a da je njeno kvarenje u poslednjim decenijama prouzrokovano upravo njihovim bespoštednim desetkovanjem.

Isto važi i za tako često pominjani “efekat staklene bašte”, koji zasad nije poprimio alarmantne razmere, ali nam najveći belosvetski dušebrižnici njime već godinama uteruju strah u kosti, jer tako pokušavaju da nas pripreme na svoje namere i planove kao na nešto neizbežno, a po mogućstvu da nas još i ubede kako smo za to sami krivi.

A možda ćemo stvarno i biti, ako budemo ćutali i ispranog uma čekali da vidimo šta će se dogoditi…

 

 

 

 

Zbog toga je potrebno shvatiti da nas od ovog, zasad predimenzionisanog bauka staklene bašte, štite upravo zelene biljne mase kišnih šuma.

Pod normalnim okolnostima, one su te koje upijaju velike količine sunčevih zraka i tako stvaraju optimalni odnos između reflektovanog i upadnog zračenja (albedo) zemljine površine, a uz to, procesom fotosinteze, proizvode kiseonik.

Sa nestajanjem tropskih prašuma, menja se i albedo, što dovodi do poremećaja u vertikalnom prenosu toplote kroz vazduh, a samim tim do neuravnoteženih strujanja i vetrova, menjanja ritma i količine padavina, izazivanja oluja i katastrofalnih nepogoda, naizmeničnih suša i poplava…, što sve zajedno označava veliku promenu klime svuda u svetu, koja sa sobom nosi mnoge, često razorne posledice na život ljudi…

 

 

 

 

 

Jedan od najmasovnijih protesta, kojim je, između ostalog, pokušana da se skrene pažnja javnosti na ovakve probleme i da se izvrši pritisak na državne vlade, organizovan je 1999. godine u Sijetlu.

Događaj je kasnije nazvan "Bitka u Sijetlu" (Battle in Seattle), a najviše o njemu možemo saznati u istoimenom filmu iz 2007. godine.

Tokom ovog protesta, više od 50.000 demonstranata uspelo je da, pred kamerama iz celog sveta, poremeti održavanje ministarske konferencije Svetske trgovinske organizacije (STO).

Ona je zvaničmno osnovana 1995. godine, pod izgovorom podrške institucionalnoj integraciji država u procesu globalilzacije, a ubrzo je postala najmoćnije zakonodavno i sudsko telo na svetu, koje, promovišući program "slobodne trgovine" internacionalnih korporacija, stavlja njihov interes iznad svega drugog: lokalnih zajednica, radnika i njihovih prava, porodice, pa čak i zaštite čovekove okoline.

Pripadnici korporativne elite, na ovom protestu su prvi put javno registrovani kao neprikosnoveni vladari, čijim interesima služe MMF, Svetska banka i STO, i u njihovu korist sprovode svoju “smrtonosnu ekonomsku medicinu“.

 

 

 

 

Ono što je već na samom početku šokiralo javnost, bio je kontrast između potpuno mirnih demonstranata i do zuba naoružanih “robokapa”, opremljenih šlemovima, štitovima i gas-maskama. Iako su protesti proticali u miru, policija je u jednom trenutku, sa obrazloženjem da je napadnuta, počela na demonstrante da ispušta suzavac, a zatim i da koristi gumene metke.

Saobraćaj je u protestnoj zoni onemogućen, a u pomoć je pozvana i Nacionalna garda.

Gradonačelnik Sijetla uveo je vanredno stanje i policijski čas, koji nije uvođen još od II svetskog rata.

Brutalna intervencija policije dospela je u žižu svetske pažnje najviše zbog toga što su, usled nereda, svetski zvaničnici ostali “zarobljeni” u hotelu i što je otvaranje Samita STO bilo odloženo.

Protesti protiv zasedanja STO u Sijetlu naišli su na podršku širom sveta, pa su se u mnogim gradovima povodom toga organizovale masovne mirne demonstracije.

U centralnom Londonu, protesti su organizovani protiv privatizacije železnice, ali su se, kao i u drugim gradovima, na kraju pretvorili u demonstracije protiv, kako je naglašeno, globalnog kapitalizma.

Bitka u Sijetlu predstavljala je važnu raskrsnicu u istoriji masovnih pokreta, jer je okupila ljude iz različitih sredina, organizacije civilnog društva, borce za ljudska prava, sindikate, ekologe i aktiviste za zaštitu okoline, koji su, zanemarujući svoja uska opredeljenja, svi zajedno stali iza slogana “Mi smo stanovnici Zemlje” i istog cilja da razotkriju globalističke planove i uzdrmaju njihove institucionalne temelje.

Od događaja u Sijetlu, gotovo svaki veliki skup svetskih lidera ili predstavnika moćnih finansijskih institucija propraćen je velikim demonstracijama.

 

 

 

 

Glavne nosioce procesa globalizacije predstavljaju transnacionalne korporacije, čiji su ogranci danas locirani širom sveta i čine integrisani sistem međunarodne proizvodnje i trgovine, a njihovom se mrežom i kanalima usmeravaju svi tokovi roba, usluga, kapitala i tehnologije.

Sa njima su u tesnoj povezanosti, tačnije – u zavisničkom položaju, gotovo sve države, njihove vlade, društvene i političke strukture, a preko njih i čitava populacija.

Interes ovih korporacija, međusobno povezanih na vrhu, jeste sprovođenje dominacije i potpune kontrole nad svim državama i celokupnim čovečanstvom, kako bi mogle da ostvaruju astronomske profite izrabljujući prirodne resurse, sirovine, znanje i radnu snagu.

Stoga je cilj korporativne elite i to da rasparča svaku vrstu stabilne zajednice i sve integrisane društvene pokrete koji se zalažu za opšte dobro i da ih podele na sitne, tematski orijentisane ogranke, od kojih svaki vuče na svoju stranu, a svoje ciljeve, ma koliko uski bili, predstavlja kao nešto najbitnije.

Ovako usitnjeni i uskointeresni, jedva su u stanju da pogledaju preko svoje tarabe, ali tamo odmah nepogrešivo registruju svog najvećeg neprijatelja, tako velikog, da im zaklanja pogled na stvari koje su od presudnog značaja za čitav ljudski rod…

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari
Shadow
Shadow
1
... minutu prije svitanja, kad odjednom prestanu brojni glasovi noći, zaustavljaju se vode, vreme tetura, a amazonska prašuma uranja u beznadnu tišinu koja se može izjednačiti tek s tišinom smrti.. G.G.Marquez
  • 10/Nov/2017

Chat