» WTF

Operacije pod lažnim zastavama

Operacije pod lažnim zastavama

 

Operacije pod lažnom zastavom (False Flag Operations – FFO ili, možda još primerenije – OFF), zajednički je naziv za (sada već veoma različite) vidove obmanjivačkog delovanja, koje uključuje terorističke napade, atentate, sabotaže i druge akcije i poduhvate, preduzete od strane državnih vlasti, agencija, obaveštajnih službi i raznih civilnih organizacija, koje se izvršavaju na unapred osmišljeni način, takav da posle mogu da se pripišu drugima i za to ih se okrivi, radi negativne propagande na njihov račun, diskreditacije i izazivanja predviđene reakcije javnosti, što u krajnjoj liniji vodi do ostvarenja agende koju su stvarni organizatori apriori zacrtali.

Cilj svih OFF aktivnosti jeste to da se što veći deo domaće i svetske javnosti obmane i privuče na svoju stranu, kako bi se stekla podrška i stvorio izgovor za izazivanje ratova, sprovođenje vojnih intervecija, eskalaciju sukoba, uvođenje vanrednog stanja ili obaveznih mera, nametanje restriktivnih propisa, zakona i pravila…, sa svrhom daljeg ograničavanja građanskih sloboda.

Ako se OFF uspešno izvede, konspirativnost sa kojom je organizovana često garantuje veoma teško dokazivanje njene prave prirode, a njeni kreatori i nalogodavci uglavnom ostaju nedodirljivi. Čak i kada sve preraste u veliku „teoriju“ zavere, za koju se obično nađe dosta dokaza, one se svim sredstvima osporavaju i proglašavaju za malicioznu kontrapropagandu „neprijatelja“ na suprotnoj strani ili „subverzivnih elemenata“ u sopstvenim redovima.

Uopšte gledano, kada su OFF u pitanju, sve u njima i oko njih bukvalno je okrenuto naglavačke: rat je mir, Okeanija je saveznik Istazije, agresija je odbrana, ropstvo je sloboda, neznanje je moć… Upravo zbog toga, do njihovog razotkrivanja obično dolazi tek decenijama pošto su se dogodile, kada se po isteku (ne)zakonski određenog roka otvore strogo čuvane arhive ili ako neko od insajdera nakon mnogo godina odluči da progovori kako bi olakšao dušu, najčešće na samrti, kada više ne može da mu se desi ništa gore od napuštanja bojnog polja zauvek.

 

Na našim prostorima, lažne zastave su se u proteklih nekoliko vekova vijorile sa svih strana, što je posebno došlo do izražaja tokom poslednjeg (?) građanskog rata. U slučaju da neko još uvek nije detektovao one koji su njima stvarno mahali iz potaje, dovoljno je da shvati da princip njihovog razotkrivanja uvek isti: potrebno je samo zapitati se ko je od svega najviše poentirao i čija se korist od onda uvećava geometrijskom progresijom, počev od finansijske pa do svih ostalih.

 

 

 

 

Dosad smo već manje-više usvojili to da zvanična istorija ljudskog roda zapravo predstavlja hronologiju ratova i sukoba na različitim nivoima. Takođe nam je dobro poznato da su zabeleženu istoriju oduvek prezentovali oni koji su iz konflikata izlazili kao pobednici i da su pritom nemilice uništavali ranije verodostojne podatke o istorijskim događajima. Ili, još gore, zadržavali ih, prepravljali tako da liče na izvorne i dodavali im masu novih, lažnih i uz to punih neurolingvističkih programa, što je učinilo da generaciji neposrednih svedoka sve izgleda kao malo slobodnija interpretacija istine, da bi već naredni naraštaji ovu novokomponovanu turbo-istoriju prihvatali kao stvarne i dokumentovane činjenice.

Iako su OFF poseban značaj dobile u XX veku, zbog sve veće uloge propagande i masovnih medija u oružanim sukobima, kao i zbog potrebe da se javnosti prezentuju što opravdaniji razlozi za čeprkanje po tuđim dvorištima (ili za dozvolu tuđeg čeprkanja po sopstvenom), može se, uz prethodne zaključke o zvanično predstavljenoj nam istoriji, slobodno reći da ona uglavnom predstavlja hronologiju raznih operacija pod lažnim zastavama.

 

 

 

 

Mada su suštinu ovog širokog dijapazona manipulativnih aktivnosti među prvima imenovali Noam Čomski i Dejvid Ajk, koncept koji su oni nazvali „problem – reakcija – rešenje“ (Problem – Reaction – Solution, PRS) primenjuje se već hiljadama godina, često u kombinaciji sa starom taktikom „Zavadi pa vladaj“ (Διαίρει και βασίλευε, Diviser et Conquérir, Divide and Rule, Divide et Impera… – DEI), čije se autorstvo pripisuje Filipu II Makedonskom, a razrada Juliju Cezaru, Napoleonu i mnogim novijiim „velikim stratezima“.

Iza sprovođenja većine savremenih OFF, a posebno izazivanja ratova, terorističkih napada i velikih epidemija, danas stoje najmoćnije obaveštajne službe: CIA, MI6 i Mosad, ali se ove operacije planiraju, organizuju i koordiniraju na mnogo višim instancama i deo su zajedničkog plana globalne dominacije i kontrole.

 

 

 

 

Uz lažne zastave, nezaobilazno se pojavljuje radno mesto ili (što bi ovde bio adekvatniji izraz) nameštenje „agenta provokatora“, osobe koja, uzimajući tuđ identitet i „masku“, za račun nalogodavaca podstiče nekog pojedinca ili organizaciju na delovanje koje bi ih kompromitovalo, a mase (učesnike protesta, kampanja, sportskih događaja…) na preduzimanje akcija koje će biti iskorišćene za stvaranje „suprotnih tabora“ i, u krajnjoj liniji, kao izgovor za uvođenje mera na štetu svih, koje će im dodatno ograničiti slobode.

Najčešći oblik provokatora je agent institucije vlasti, koji se u neku organizaciju infiltirira sa ciljem da prikupi ili podmetne dokaze o njenoj nepodobnosti ili da u njeno ime izvrši neko krivično delo. Ovakvi agenti obično se biraju iz kriminogenog miljea, iz redova političkih i verskih fanatika ili iz vulnerbilnih grupa, jer se oni lakše mogu manipulisati, pa i uceniti zbog svojih prethodnih prekršaja, ekstremističkih istupanja ili životnih problema iz kojih ne vide drugi izlaz osim da se „prodaju“.

U mnogim slučajevima, agent čak nije upoznat sa stvarnim ciljevima svog zadatka, jer je za njega različitim metodama programiran, pa kasnije dobro posluži kao neko na koga se svaljuje sva krivica, dok on tajnu o svemu nosi sa sobom u grob.

O agentima na najvišim nivoima, veoma se malo zna (ili je barem nemoguće doći do dokaza), ali svet s pravom sve više sumnja da su oni infiltrirani u najviše strukture država i vlasti, religije, nauke, finansijskih i farmaceutskih korporacija, kao i drugih organizacija koje ostvaruju interese malobrojne klike pojedinaca iza zavese, čiji se uticaj na život ljudi širom planete pokazuje kao presudan.

 

 

 

 

Uprkos stalnim prepravljanjima istorije, ostalo je mnogo zabeleženih slučajeva rabljenja principa OFF, PRS i DEI, koji potvrđuju da se vladavina i dominacija oduvek zasnivala na raznim lažnim zastavama.

 

Smatra se da podmetanje velikog požara u Rimu od strane cara Nerona, u julu 64. godine, predstavlja prvu zabeleženu OFF. Za ovo „vatreno krštenje“, koje je za pet dana uništilo veći deo tadašnjeg Rima, Neron je, sudeći po izveštajima, okrivio sledbenike nove religije – hrišćane.

 

Neki od najstarijih dokumenata odnose se na rimskog cara Dioklecijana (245-313), koji je smatrao da je suzbijanje ličnih sloboda najbolji način za doživotni opstanak na vlasti, pa je sa tom svhom nemilice koristio sva tri pomenuta metoda.

U znak sećanja na njega, danas se njihova kombinacija često pominje i kao „Dioklecijanova teorija“.

Ovaj vladar je, nakon završetka sukoba sa starim neprijateljima, konstantno izmišljao nove, organizovao „njihove“napade na carsku palatu i objavljivao kako je carstvo u krizi, da bi mogao da zabranjuje skupove, pali nepodobne knjige i objekte, baca „teroriste“ u arene s lavovima, uvodi visoke poreze i stvara velike nemire koje je posle mesijanski razrešavao...

 

 

 

 

Priprema terena za izazivanje Prvog svetskog rata, sastojala se iz nekoliko dugo planiranih OFF.

Posle eliminisanja najuticajnijih protivnika rata, u „Operaciji Titanik“ 1912, i osnivanja američke Banke federalnih rezervi 1913. godine, stekli su se potrebni uslovi za njegovo izbijanje.

U događaju koji je proglašen za njegov povod, učestvovali su mnogi, od kojih većina izvršilaca nije ni znala u šta je uključena.

Austrougarski general koji je, uprkos velikim rizicima, bukvalno nagovorio Franca Ferdinanda da poseti Sarajevo, bio je šef njegovog obezbeđenja. Mesec dana posle uspelog Sarajevskog atentata, čim je počeo „isprovocirani“ rat, ovaj general je, umesto pozivanja na odgovornost, nagrađen komandom nad austrougarskim trupama na Balkanu, a zadržao je i mesto vojnog guvernera BiH.

Za početak rata, svako je imao svog krivca. Istok je optuživao Austrougarsku za težnju ka širenju, a Zapad je krivicu pripisivao tajnom društvu Crna ruka, kao instrumentu velikosrpskog hegemonizma, i njegovom uticaju na tragične idealiste organizacije Mlada Bosna.

Bankarski kartel, kao stvarni organizator u pozadini, nije se pominjao gotovo čitav vek.

 

 

 

 

Jedna od najpoznatijih OFF između dva svetska rata bio je Mukdenski incident 1931. godine, u kojem su japanski oficiri izvršili detonaciju sopstvene železnice, kako bi Japan dobio izgovor za invaziju na severoistočni deo Kine – Mandžuriju.

Možda je baš ovaj događaj poslužio američkom književniku Piteru Kondonu da agente programirane za izvšavanje diverzija pod lažnom zastavom, nazove „mandžurijskim kandidatima“.

 

Podmetanje požara u Rajstagu, izvedeno od strane nacionalsocijalista, 1933. godine je poslužilo kao povod za hapšenje i egzekuciju političkih protivnika (u „Noći dugih noževa“), ukidanje osnovnih građanskih prava i uspostavljanje diktature u Nemačkoj, što je sve bilo deo velike OFF sa ciljem da se u planirano vreme započne Drugi svetski rat.

 

Kao direktni povod za ovaj rat, svetu je predstavljen incident u Glajvicu, kada je, u leto 1939. godine, napadnuta radio-stanica u ovom nemačkom pograničnom mestu, što je, naravno, bila još jedna operacije pod lažnom zastavom. Koristeći robijaše obučene u poljske vojne uniforme, nacističke bezbednosne službe inscenirale su napad kako bi stvorile izgovor za invaziju Poljske, kojom je, po drugi put u istom veku, objavljeno: Ne ludo incipere! (Neka igra počne!).

 

OFF Perl Harbur, u kojoj je žrtvovano oko 3.000 američkih vojnika, dogodila se 7. decembra 1941. godine i obezbedila legitimno pokriće za planirani ulazak SAD u rat. Mada u ovoj operaciji nije isprovocirano „prijateljsko“ otvaranje vatre (kao što se to dešavalo u drugim slučajevima kada, po naređenju, napadne svoj svoga), dokazano je da je tadašnji predsednik Ruzvelt takoreći pozvao Japance da oni to učine.

Američke pacifičke flote aviona i brodova tada su namerno ostavljene bez zaštite, poput glinenih golubova na meti japanskim torpednim avionima. Pošto je uništeno 20 brodova, uključujući osam masivnih ratnih, i preko 300 aviona, Ruzvelt je dobio „iznenadni“ argument da ubedi Kongres i američki narod u to da SAD ne smeju da izostanu iz novog rata.

 

 

 

 

Operacija Gladio (Operazione Gladio) bio je naziv za subverzivne aktivnosti koje je italijanska vlada tokom Hladnog rata organizovala pod pokroviteljstvom NATO, sa svrhom diskreditacije ili fizičke eliminacije levičarskih pojedinaca i organizacija, kroz gerilske akcije paravojnih formacija, izvedene pod lažnom zastavom.

Projekt je dobio ime po latinskom izrazu za kratki mač (gladius) koji je, usprkos malim dimenzijama i lakom prikrivanju, u starom Rimu predstavljao izuzetno efikasno oružje, posebno za zaverenička ubistva iz potaje.

Javnost je za ove OFF doznala tek 1990. godine, kada je njihovo postojanje priznao tadašnji premijer Đulio Andreoti, a sam termin „Gladio“ od tada je počeo da se koristi u širem kontekstu, za označavanje sve većeg broja sličnih akcija u drugim zemljama.

 

 

 

 

Operacija Nortvuds (Operation Northwoods) osmišljena je 1961. godine, nakon propasti invazije na Zaliv svinja u Kubi. Formulisan je tajni plan koji je odobrilo Zajedničko veće šefova, o izvršenju terorističkih napada organizovanih od strane američke vlade, koji bi bili predstavljeni kao kubanska komunistička kampanja.

Za planirano izazivanje eksplozija u nekoliko američkih gradova, trebalo je da se okrive kubanski agenti u redovima ilegalnih imigranata, kako bi se ukazalo na umešanost kubanske vlade u terorizam, što bi opravdalo nove vojne akcije protiv Kube.

 

 

 

 

O ovoj zaveri postoje svedoci i pisani dokazi, a operacija nije sprovedena samo zato što je tadašnji predsednik Džon Kenedi odbio da je odobri.

U naredne dve godine, Kenedi je takođe odbio američku vojnu intervenciju u Vijetnamskom ratu, javno upozorio na to da će učiniti sve kako bi razotkrio razna tajna društva i najavio da će (kao što je svojevremeno učinio Linkoln) uvesti izdavanje „zelenih“ dolara, koji neće podlegati zelenaškim kamatama bankarskog kartela.

Usledila je jedna od standardnih OFF za uklanjanje pojedinaca, čije se zataškavanje do danas pokušava, dok se sa mesta Kenedijevog ubistva svetu već više od pola veka podsmevaju omiljene „zastave“ kojima se potpisuju stvarni organizatori ovakvih akcija.

 

 

 

 

 

Samo devet meseci posle smaknuća nepodobnog predsednika, počela je da se sprovodi dugo planirana OFF koja je rezultovala američkim uključivanjem u Vijetnamski rat.

Incident u zalivu Tonkin, koji se nalazi između obala severnog dela Vijetnama i juga Kine, odigrao se 2. avgusta 1964. godine, a za njega su optužene vojne snage Severnog Vijetnama.

Posle dva inscenirana napada na američke razarače koji su tu bili usidreni, Kongres SAD odobrio je predsedniku Lindonu Džonsonu pravo da pomaže bilo koju južnoazijsku državu „ ugroženu od komunističke agresije“, što je dovelo do invazije američkih borbenih trupa na Da Nang, 1965. godine.

 

Tri godine kasnije, preventivno je izvršena OFF u kojoj je ubijen senator Robert Kenedi, koji je imao realne šanse da postane novi američki predsednik i da nastavi (nekima napoželjnu) političku misiju svoga brata.

Po svemu sudeći, ovaj atentat je izvršen uz korišćenje „mandžurijskog kandidata“ Sirhana Sirhana i „crvene dame“ u haljini na tufne, koja je „atentatora aktivirala uštinuvši ga za rame“.

 

 

 

 

Ratovi se dešavaju na površini i u njima učestvuje običan narod, koji se u ovakve sukobe nikad ne bi upustio svojom voljom i sa zdravim razumom.

Zapravo, sve činjenice ukazuju na to iza svih njih već vekovima stoji sila međunarodne bankarske klike, koja vuče konce iza scene, sistematski provocira pogoršanje odnosa između suprotstavljenih strana, podstiče sve vrste tenzija i ohrabruje sukobe. Zatim, preko svojih agenata u strukturama vlasti, finansira (uz „povoljne kamate“) sve sukobljene strane, kako bi osigurala da do rata dođe i da on traje koliko to njoj odgovara.

Preko svojih medija, plasira izveštaje kakvi joj trenutno odgovaraju, a koji često nemaju nikakve veze sa stvarnim stanjem. Često odlučuje i o ishodu rata, izborom strane koju će da finansira u većoj meri i podržava lažnim vestima, samo zato što procenjuje da će joj ubuduće biti korisnija za ostvarenje daljih planova.

 

Priča o prevari Natana Rotšilda klasičan je primer bankarske manipulacije koja se, uprkos svim dokazima i zdravorazumskim zaključcima, u medijima koje kontroliše njegova porodica i danas predstavlja kao bezočna antisemitska podvala i propaganda, kako bi istina nastavila ne samo da se zataškava, nego i potpuno izvrće.

Ukratko, Rošild je imao izveštaje o ishodu bitke kod Vaterloa, u junu 1815. godine, pre nego što su ih mediji dobili i objavili, a javnost za to saznala. Jedan dan pre zvanične potvrde Velingtonove pobede, on je proturio lažnu informaciju o Napoleonovom trijumfu, što je izazvalo potpuni krah Londonske berze.

Očekujući vrtoglavi pad akcija, deoničari su ih masovno prodavali, a kada su cene došle na najniži nivo, „loše obavešteni“ bankar ih je sve pokupovao. Već sutradan, čim je stigla zvanična vest o Velingtonovoj pobedi, cene deonica su naglo skočile, a Rotšild se „našao zatečen“ kako pliva u enormnom bogatstvu.

 

Svi slični krahovi i ekonomske krize, po Rotšildovom modelu, veštački se izazivaju do dana današnjeg. Ovde više nije u pitanju bogaćenje nekoliko porodica, čije bogatstvo već odavno teži beskonačnosti, već uspostavljanje čvrste kontrole nad populacijom koja se, u svom jadu, uvek iznova za pomoć obraća upravo onima koji su je do ovakvog stanja doveli svojim manipulacijama.

 

 

 

 

Pored korišćenja OFF u militarne svrhe, dijapazon njihove primene je širok i zadire u sve oblasti ljudskog života gde se rezultati ostvaruju vladavinom straha i nestabilnosti.

Farmako-mafija je, zbog bolje prodaje svojih proizvoda, spremna na režiranje lažnih napada na medicinsko osoblje ili izazivanje epidemija radi bolje prodaje vakcina i lekova.

U poslovnom svetu, OFF se uveliko koriste da bi se diskreditovale konkurentske firme na tržištu i da bi se, onako usput, na prevaru utrapili sopstveni proizvodi i usluge, a slično je i u politici.

Pod zastavom nezavisnih istraživanja, pa čak i zaštite potrošača, birača, vernika ili pacijenata, pojedina preduzeća, partije, sekte i udruženja u stvari promovišu sopstvene „konje za trku“, što se na kraju pretvara u veoma agresivne oblike prodaje, ma kakva da je vrsta proizvoda u pitanju. Ovakva praksa poznata je kao „prodaja pod maskom istraživanja javnog mnenja“.

Još jedan primer korišćenja ovakve taktike je tzv. astroturfing, koji je dobio ime po vrsti lažnog travnjaka. Ovde se poruke koje neka kompanija ili politička organizacija šalje u javnost predstavljaju pod maskom narodne inicijative ili akcija neke nevladine organizacije koja je posvećena opštem dobru.

 

 

 

 

 

 

U septembru 2000. godine, korporacija RAND je predstavila strategiju „Novi Američki Vek“ (Project for the New American Century), genijalnu ideju o načinu nametanja globalne hegemonije SAD nad ostatkom sveta. Kao i za svaki grandiozni projekat koji daje rešenje, bilo jepotrebno stvoriti problem kako bi se izazvala burna reakcija javnosti.

Najveći nedostatak ovog morbidnog projekta bilo je, kako su autori sami naveli, „nepostojanje katastrofalnog katalizatorskog elementa kao što je bio napad na Perl Harbur“.

Slučajnim spletom okolnosti, tačno godinu dana kasnije dogodio se ničim izazvani Njujork 9/11.

Kada je ova OFF javnosti uspela da se proturi kao napad islamskih terorista, dalje je sve išlo lako…

 

Zajedno sa novim milenijumom, dočekanim sa velikom euforijom, kao da je počela i nova era svakodnevnih problema, reakcija i rešenja. 

Danas bi bilo mnogo brže i lakše navesti sve operacije koje nisu izvedene pod lažnom zastavom, nego one koje to jesu. Ali, izgleda da je princip „laž je istina, istina je laž“ već gotovo ušao u ljudski genetski zapis kao model rasuđivanja.

 

Analitičari koji se bave ovakvim događajima, tvrde da u njima nepogrešivo možemo pronaći dosta očiglednih šablona i znaka, koji će nam pomoći da ubuduće ne nasedamo na prevare. Iako se standardni pokazatelji koje oni navode zasad uglavnom odnose na OFF u zapadnim zemljama, sa malim promenama nijansi možemo ove principe primeniti pri registrovanju ovakvih operacija na našim prostorima.

 

 

 

 

Održavanje vežbe u isto vreme, ili čak na istom mestu, postalo je uobičajeni element OFF. Po ovom pitanju, jedan bivši obaveštajni oficir američke vojske izjavio je: „Najlakši način da sprovedete operaciju pod lažnom zastavom, jeste taj da organizujete vojnu vežbu koja simulira napad koji želite da izvedete“.

U vreme napada na STC 11. septembra, u blizini se održavalo čak raznih 46 vežbi. Vojne vežbe su održavane i u vreme napada na školu Sendi Huk, eksplozije na Bostonskom maratonu, napada na redakciju Šarli Hebdo u Parizu 2015. godine i mnogih drugih događaja.

Svrha istovremenog održavanja vežbe je to da se ukloni ključno osoblje, koje bi se u protivnom našlo na licu mesta i istraživalo slučaj; da se zbuni ostalo osoblje, koje će događaj tretirati drukčije ako pomisli da je on deo najavljene vežbe; da se uspori, umanji ili potpuno spreči efektivni odgovor službi obezbeđenja; da se svedoci, nezavisni mediji i javnost dovedu u stanje opšte konfuzije.

 

Važan pokazatelj toga da je neki događaj OFF jesu predznanja i najave o njemu. Dokazi o tome da je neko, čak mnogo pre samog incidenta, bio upoznat sa onim što će se desiti, pronađeni su u svim skorijim i poznatjim napadima.

Mnogi od njih su čak veoma drsko i na razne načine najavljivani, što je shvaćeno tek retroaktivno, kao što je to, između ostalog, bio slučaj sa napadom na Perl Harbur ili Kule Bliznakinje.

 

OFF se može prepoznati i po sasvim protivrečnim izjavama svedoka (lažnih i stvarnih), mada su se našli gotovo na istom mestu, kao i po tome što glavni mediji, oni koji su pod kontrolom vlasti, vrlo brzo identifikuju i demonizuju krivca, pre nego što je detaljnija istraga uopšte i počela.

 

 

 

 

U većini slučajeva, otkriveni napadač je izuzetno vešt, pa iako je bez ikakve vojne obuke, puca neverovatno brzo i pogađa precizno, iz veoma teškog i skupog oružja, kao što je to bio slučaj krhke mlade majke u San Bernardinu, koja je pobila 14 i ranila 17 ljudi.

 

U svakoj OFF, indikativno je to da krivac posle incidenta uopšte ne uspe da dobije reč, jer izvrši samoubistvo, ili ga policija ubije na licu mesta, ili ga posle kraćeg vremena neko ubije iz osvete, pre nego što išta posvedoči.

Zločinac vrlo često iza sebe ostavlja poruku. Mada se pri izvršenju samog čina pokazao kao monstruozni sociopata, on iz nekog čudnog razloga ima potrebu da objasni motive svog zlodela i da ga opravda.

Nije retka pojava ni to da iza krivca na licu mesta ostanu netaknuti lični dokumenti, fotografije i male relikvije, po kojima se sa sigurnošću može identifikovati čak i u slučajevima kada od njega ni zubi nisu preostali.

Za razliku od ovih inkriminišućih stvari, kojima se maše pred očima javnosti, stvarni dokazi volšebno nestaju ili se fatalnom greškom uništavaju, a stvarni svedoci bivaju na razne načine odstranjeni (fizički eliminisani ili ućutkani pretnjama i ucenama).

Tako se u slučaju atentata na Kenedija, pored ubistva ubice i ubistva ubičinog ubice, dogodilo to da netragom nestane nekoliko desetina svedoka koji su prethodno dali i potpisali izjave, bilo da su one išle u prilog ili bile protiv zvanične verzije.

Ubrzo nakon toga, zagubljen je i tihi, ali vrlo pouzdani svedok – predsednikov mozak, i nikad nije pronađen…

 

 

 

 

U slučaju 9/11, gomilice prašine preostale posle isparavanja Bliznakinja, odmah su iz neobjašnjivih razloga poslate u Kinu.

Osnovna škola „Sendi Huk“ u Konektikatu uništena je, zajedno sa svim potencijalnim dokazima, ubrzo nakon masakra u kojem je ubijeno dvadesetoro dece.

Posle ubistava u školi u San Bernardinu (Kalifornija), dozvoljen je pristup u kuću navodnog počinitelja, gde su novinari, komšije i svi zainteresovani mogli slobodno da vršljaju i preturaju.

Za pilota „Lufthanze“ Andreasa Lubica, koji je oborio avion sa 150 putnika, posthumno su pronađeni dokazi da je isključivi krivac za nesreću, jer je godinama bio psihijatrijski pacijent, a da to niko nije znao. Kao vrhunac svega, utvrđeno je i to da mu je kolega na letačkoj obuci bio Hani Handžur, terorista koji je obrušio avion na Pentagon.

 

 

 

 

Još jedan od pouzdanih načina prepoznavanja OFF jeste njihov savršeni tajming, kao budali šamar.

Čim se i pomene mogućnost nekog „popuštanja kajasa“, dogodi se nešto što bi trebalo da ubedi narod kako to baš nije bila dobra ideja.

Istoga jutra kad je francuski predsednik Oland najavio moguće ukidanje vanrednog stanja, u Nici se dogodio najbizarniji teroristički akt u istoriji – „sladoledžijin masakr “, u kojem je francuski državljanin arapskog porekla na šetalištu pobio 84 osobe, a više od stotinu ranio.

Tokom spore vožnje kamionom, duge dva kilometra, ubijao je i ranjavao tako da iza svih žrtava nije ostao bilo kakav trag krvi. Pritom eksploziv nije držao pored sebe u kabini, već u gepeku. Sudeći po policijskim izveštajima, dok je terorista izvodio svoj „krvavi“ pir, istovremeno je slao je SMS poruke i razgovarao sa bratom u Alžiru…

 

 

 

 

Iako u OFF ljudi zaista stradaju (što za organizatore predstavlja kolateralnu štetu ili čak korist), postoje i one u kojima nije bilo stvarnih žrtava i gde su iskorišćena lažna tela, lažna krv i grupe glumaca koji se predstavljaju kao preživeli srećnici ili slučajni svedoci događaja.

Tako se ponekad dese krajnji apsurdi, da su neki preživeli ili očevici više puta bili „dežurni“ u ovakvim situacijama, pa čak i to da je neka žrtva (glavom, bradom, ličnim podacima i brojem socijalnog osiguranja) poginula više puta, u vrlo sličnim napadima.

 

Još jedan od sigurnih pokazatelja toga da je u pitanju OFF, jeste momentalna reakcija nadležnih organa za kontrolu oružja, koja nastupa dok je događaj još svež, a ljudi zbunjeni i potreseni, jer je osnovni plan koji stoji iza ovakvih napada upravo to da se stanovništvo razoruža, kako bi se njime lakše manipulisalo, ili da se barem ažuriraju podaci o vlasnicima oružja, koji za vlasti uvek predstavljaju potencijalnu opasnost.

 

Bez obzira na boje lažnih zastava, njihova svrha je izazivanje reakcije i psihičko pripremanje naroda na unapred planirano uvođenje mera koje će mu suziti mogućnost izbora i ograničiti slobodu.  Uz korišćenje doktrine šoka, veštom manipulacijom putem kontrolisanih medija i drugih sistemskih dušebrižnika, javnost se primorava ne samo na to da prihvati, već da praktično na kolenima moli nadležne za bilo kakvo „rešenje“ gorućeg problema.

 

Ostaje nam to da (se volimo, naravno, i da) na osnovu prethodnih događaja i iskustava naučimo da prepoznajemo metode izvođenja operacija pod lažnom zastavom, kako bismo, sopstvenim izostankom, ubuduće smanjili gomilu onih koji nasedaju na laži i vape za pomoć po cenu poslednjih ostataka svoje slobode.

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat