» Stranger then Fiction: Titanik

Stranger then Fiction: Titanik

Stranger then Fiction: Titanik

 

 

Na odjavnoj špici jednog od najskupljih holivudskih filmova, u koji je uloženo 200 miliona dolara, piše:

"Likovi, mesta i događaji u ovom filmu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima, živim ili mrtvim, sasvim je slučajna."

 

Što bi se reklo, film je čista fikcija. Kada se to tako kaže, potpuno je u redu. Međutim, u njemu je korišćen veristički rediteljski pristup, imena stvarnih putnika i dokumentarni materijal koji uključuje originalne snimke brodske olupine. Puno je pažnje posvećeno vernoj i skupoj rekonstrukciji čitavog broda, enterijera, kostima... Detaljno su kopirani stolnjaci, tanjiri, escajg i jelovnici sa Titanika…

 

Dvadeset godina posle prvog prikazivanja svog najpopularnijeg filma, reditelj Džejms Kameron planira da, u jednosatnom dokumentarcu Titanic: 20th Anniversary, uz pomoć tima eksperata, izvrši “procenu autentičnosti svoje prve priče” o tragediji čuvenog prekookeanskog broda, koja se dogodila 15. aprila 1912. godine.

Pišući scenario i režirajući film, koji je 1998. godine nominovan za 14 Oskara i od toga dobio 11, Kameron je, po sopstvenim izjavama, želeo da stvori živu istoriju (mada, bez sličnosti sa stvarnim likovima i događajima?).

Iz poštovanja prema svima koji su stradali u ovoj nesreći, kao i njihovim naslednicima, trudio se da svaki detalj, sve istorijske i tehničke činjenice, prikaže što verodostojnije…

Sada se pita da li je sve uradio kako treba i namerava da, u saradnji sa kanalom National Geographic i uz pomoć najnovijih naučnih saznanja i tehnologija, to preispita i da, po potrebi, ispravi.

 

 

 

 

O Titaniku je dosad snimljeno više od 500 dokumentarnih i igranih filmova, a napisane su i hiljade knjiga.

Nove tehnologije i naučna dostignuća verovatno mogu dosta da pomognu pri otkrivanju tehničkih i spoljnih uzroka koji su doveli do potonuća broda. Koliko će to pomoći Kameronu, ostaje nam da vidimo sledeće godine.

Za otkriće stvarnih razloga katastrofe u kojoj je život izgubilo više od 1.500 ljudi i koja je imala mnoge druge dalekosežne posledice, potrebno je mnogo više od tehnike, ma koliko ona bila savremena…

 

Po zvaničnoj verziji, od koje se ne odstupa već više od jednog veka, brod Titanik, vlasništvo kompanije White Star Line (WSL), za koji je njegov konstruktor sa ponosom tvrdio da je nepotopiv, jer je sagrađen pomoću najnaprednije tehnologije onoga vremena, na svom prvom putovanju udario je u ledeni breg i za par sati potonuo.

Olupine broda pronađene su tek 1985. godine, kada se čuveni pomorski istraživač Robert Balard spustio na dubinu od 4.000 metara i snimio ih.

 

U vreme dok su milioni ljudi širom sveta pratili tragičnu romansu dvoje mladih junaka Kameronovog filma, koja se odvijala na nekoliko brodskih “pozornica”, vrlo malo se njih pitalo kakav je scenario osmišljen 85 godina ranije, u “bekstejdžu” iza stvarnog broda, pre nego što je uopšte zaplovio.

Verovatno će se svakome ko se prvi put sa ovim scenariom susretne, činiti da je neverovatniji od bilo kakve filmske fikcije i da svaka eventualna romansa tu može da bude prisutna samo kao sredstvo za odvlačenje pažnje…

 

 

 

 

 

Čitavih 14 godina pre nego što se uopšte pojavila ideja o gradnji Titanika, američki pisac, oficir trgovačke mornarice i samozvani pronalazač periskopa (uređaja koji je prvi put opisan u jednoj njegovoj noveli) Morgan Robertson, napisao je roman “Uzaludnost”, poznat i pod naslovom “Olupina Titana”.

U svojoj knjizi, on opisuje najveći i najmoderniji nepotopivi brod, koji (baš) sredinom aprila polazi na svoju prvu plovidbu preko Atlantika, sa namerom da obori brzinski rekord. Ali, na svom putu udara u santu leda i tone...

Dimenzije i kapacitet broda, broj putnika, maksimalna brzina, tonaža, broj čamaca za spasavanje, način i mesto sudara sa ledenim bregom…, sve se u tančine poklapa sa podacima o tada još neizgrađenom Titaniku. Da podudarnost bude veća, fiktivni brod u romanu zvao se Titan.

Robertson je još bio živ u vreme kada je prva plovidba Titanika uveliko reklamirana (a njegove karakteristike već svima dobro poznate) i dok su pripadnici visokog društva svim silama mamljeni da rezervišu najbolja mesta za ovaj značajni događaj.

Živeo je još bezmalo tri godine nakon njegove velike katastrofe, ali od njega niko nije zatražio da objasni neverovatnu sličnost između potonulog Titanika i broda iz svog romana.

Uskoro, više to nije ni mogao, jer je tokom popodneva 24. marta 1915, pronađen mrtav u hotelskoj sobi u Atlantik Sitiju. Imao je 53 godine. Početna istraga o njegovoj smrti ukazivala je na to da je predoziran paraldehidom, opojnim sredstvom koje se, između ostalog, koristilo i kao rastvarač u proizvodnji organskih boja i industriji kaučuka, ali je kasnije objavljeno da je umro zbog srčanih problema.

Prilikom pripremanja sledećeg izdanja njegove knjige, neki su podaci u njoj izmenjeni…

 

 

   

 

 

Koliko se u ono vreme uopšte znalo o “skrivanju na otvorenom” i o onima koji svoje paklene planove vole da najavljuju godinama, pa i decenijama unapred, u literaturi i štampi, u filmovima, pa čak i na novčanicama, i koji svoju moć i dobro “odrađene poslove” obeležavaju simbolima poput obeliska, baklji, pentagrama, oktagrama…?

Da li iz priče o Titaniku možemo da izvedemo neke zaključke koji će nam pomoći da razumemo “misteriozne” događaje današnjeg vremena i njihove kreatore?

Da li je Robertsonova knjiga samo žilvernovsko vizionarsko delo ili najava već smišljenog plana, još uvek ostaje nepoznato.

Tek, kompanija WSL, u vlasništvu J.P. Morgana, u Belfastu je 1909. godine počela da gradi najveći i najmoderniji brod zvučnog imena – Titanik, “sestrinski” (sa gotovo neprimetnim spoljnim razlikama) brod Olimpika, koji je već uveliko plovio, da bi kasnije bio izgrađen i treći, Britanik.

 

 

  

  

 

 

Da bi se došlo do samostalnog zaključka o tome kako je i zašto potopljen navodni Titanik, verovatno je potrebno višegodišnje proučavanje, uz mnogo ne baš jednostavnih načina za povezivanje naizgled nepovezanih činjenica.

Nekolicina nezavisnih istraživača, dosta je toga uradila umesto nas, a na nama je izbor da prihvatimo zvanične izveštaje, koji su se, iako je olupina broda pronađena tek 70 godina kasnije, enormnom brzinom pojavili odmah nakon njegovog potonuća (i ostali su gotovo nepromenjeni sve do danas) ili da ipak proučimo “špekulacije” i “teorije zavere” kojima su neki ljudi posvetili gotovo čitav svoj život, kako bi nas uputili na to da malo šire razmišljamo o onome što je stvarno moguće da se dogodilo...

 

 

 

 

 

Pored drugih mnogobrojnih istraživača, pisac Robin Gardiner u svojoj knjizi o Titaniku tvrdi da je brod sa ovim imenom potpoljen smišljeno, s tim što je prethodno zamenjen brodom Olimpik.

Pored mnogih fotografija, dokumenta i drugih dokaza o tome, on navodi i svedočenja preživelih putnika.

Iako su, spolja gledano, razlike između sestrinskih brodova bile veoma male, one u unutrašnjosti bile su takve da se, na osnovu planova oba broda i svedočenja putnika, može zaključiti da su oni pet dana, do njegovog potonuća, u stvari boravili na Olimpiku, umesto na pompezno reklamiranom Titaniku, na čiju su prvu plovidbu bukvalno namamljeni svi pripadnici ondašnjeg visokog društva.

Razlog tome da zaplovi Olimpik, umesto Titanika, bilo je to što je prvi brod već toliko puta ranije havarisan, da ga nije bilo moguće trajno popraviti, već samo privremeno “zakrpiti” za kraće plovidbe, pa kompanija WSL, u čijem je bio vlasništvu, nikako nije mogla da ga osigura.

Zato je odlučila da ga, pod imenom novog i osiguranog broda, potopi i tako naplati višemilionsku odštetu, dok je stvarno nepotopivi Titanik još dugo narednih godina nastavio da plovi pod nazivom Olimpik.

 

 

#

 

 

Možda će se mnogima, koji vole da se (za)vode onom starom mišlju “šta je bilo – bilo je”, učiniti da priča o potopljenom brodu spada u davnu istoriju, pa će tako u domen skorije i nebitne prošlosti svrstati, između ostalog, i priču o volšebnom dezintegrisanju kula bliznakinja Svetskog trgovinskog centra, gde su, kao i u slučaju potonuća navodnog Titanika, radi nekih, za mnoge ljude neshvatljivih ciljeva, žrtvovana materijalna dobra i hiljade ljudskih života…

 

Pored teorije o zameni novog broda njegovim dotrajalim blizancem i namernom potapanju ovog drugog radi dobijanja milionskog iznosa na ime obeštećenja, kroz sve se provlači priča o bankarskom kartelu i osnivanju Banke federalnih rezervi (FED).

Naime, vodeći bankari onog vremena, Rotšild, Rokfeler i Dž. P. Morgan, imali su plan da, pod nazivom FED, osnuju centralnu banku u svom privatnom vlasnišvu, a sa ovlašćenjima Savezne vlade, preko koje bi izdavali novac bez zlatnog (ili bilo kakvog drugog) pokrića, davali ga na pozajmicu i tako zaduživali američku vladu kod sebe samih, čime bi se postiglo to da je drže u šaci.

Ovakav sistem je u Engleskoj sproveden još 1694. godine, osnivanjem Bank of England, privatne banke u čijoj je osnivačkoj povelji doslovno zapisano sledeće: "Banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira iz ničeg".

Država i dan-danas od nje uzima kredite i zadužuje se uz ogromne kamate, a sve se registruje kao nacionalni dug, koji građani otplaćuju putem poreza.

Kada se sa otplatom kredita kasni, država jednostavno povećava postojeće poreze i takse ili uvodi sasvim nove, a građani ih plaćaju ili im se, u protivnom, konfiskuje imovina koja je, za razliku od bankarskog novca, vrlo realna.

Reklo bi se da nam je ovako nešto već svima dobro poznato...

 

 

 

 

Sistem centralne banke, po ugledu na engleski, pokušavao je u dva navrata da se sprovede i u Americi, 1789. i 1816. godine, kada je bankarski kartel privremeno uspevao da osnuje privatne centralne banke.

Prva je ukinuta posle 22 godine postojanja, a drugu je zatvorio predsednik Endrju Džekson, 1836. godine. On se žestoko protivio onim, kako ih je nazivao, “bankarskim lihvarima”, a jedna od njegovih najpoznatijih poruka, njima upućena, bila je: "Vaše leglo je jazbina otrovnica i lopova. Nameravam da vas iskorenim i, neka mi Bog pomogne, to ću i učiniti".

 

Na putu novom planu o osnivanju centralne banke, početkom XX veka, stajali su Isidor Štraus, Bendžamin Gugenhajm i Džon Džejkob Astor IV, u to vreme nabogatiji, najmoćniji i najuticajniji ljudi u Americi.

Kao i mnogi drugi biznismeni koji su stekli veliko bogatstvo u SAD, nisu se ovome toliko protivili iz nekih patriotskih ili humanih razloga, već zato što je bilo jasno da će, padanjem države pod vlast novog bankovnog sistema i uvođenjem novih poreza, njihovo bogatstvo biti desetkovano.

Takođe im nije odgovarala mogućnost da Amerika u skorije vreme ulazi u bilo kakav rat, pa se pretpostavljalo da bi iskoristili svoj veliki uticaj kako bi sprečili ovakav pokušaj.

A Veliki (Prvi svetski) rat se već uveliko pripremao…

 

 

 

 

O bankarskom kartelu i osnivanju FED, govori se, pored mnogih drugih, u knjigama "Tajne Federalnih rezervi" Eustasea Malinsa i "Stvorenje sa ostrva Džejkil" G. Edvarda Grifina.

Plan o osnivanju Banke federalnih rezervi (u kojoj, naravno, neće biti ni F od federalnog, već, verovatnije, od nečeg drugog) razradila je grupa najuticajnijih (i međusobno “krvlju i čašću” povezanih) svetskih bankara, koja se 1910. godine sastala na ostrvu Džejkil, kraj obale Džordžije.

Cilj im je bio da ostvare monopol u izdavanju potvrda za zlato i srebro deponovano u SAD.

Ovakve potvrde već su izdavane od strane državne i privatnih banaka, a vredele su kao novac i pomoću njih se mogla obavljati robna razmena.

Zakon o zlatnom standardu iz 1900. godine obavezivao ih je da za svaku izdatu potvrdu (obveznicu) moraju imati stvarno pokriće u zlatu ili srebru, pa su se ovi papiri nazivali zlatnim i srebrnim dolarima.

Međutim, centralizacija i sticanje monopola omogućili bi im izdavanje (štampanje) dolara bez zlatnog pokrića, što bi značilo da mogu da kreditiraju nepostojećim, špekulativnim novcem, koji nema nikakvu stvarnu vrednost.

 

 

 

 

Pošto je brod bio pun onih “punih kao brod”, mnogo obveznica potonulo je zajedno sa Titanikom, pa nikada nisu ponovo zamenjene za deponovano zlato, već je ono ostalo u državnom ili u privatnim trezorima banaka.

Zbog velike medijske pompe, koja je udarala pravo u ego, svi koji su sebe smatrali značajnima u društvu, jednostavno nisu odoleli pozivu da uveličaju ovaj značajni događaj.

Među njima su, naravno, bili i najljući protivnici osnivanja centralne banke, Astor, Gugenhajm i Štraus, čiji su putevi već nekako uklopljeni u prvu plovidbu Titanika.

Mada se zna da su prvenstvo ulaska u čamce za spasavanje imali oni iz prve klase, niko od ove trojice nije preživeo.

Nekoliko drugih uticajnih ljudi, koji su ponosno isticali da će biti među putnicima, otkazali su putovanje u poslednjem trenutku, uz različita (ispostavilo se, lažna) opravdanja.

Među njima je bio i J. P. Morgan, vlasnik WSL. Pored toga što je “za dlaku” izbegao smrt, njegova kompanija ubrala je odštetu od milion funti (današnjih oko 100 miliona evra), od kojih je godinu dana kasnije nešto isplaćeno deoničarima, a najveći je deo završio u Morganovom džepu.

 

Godinu dana posle velike pomorske tragedije, “družina sa ostrva Džejkil” ubedila je američke kongresmene kako je neophodno da se izdavanje novčanih sertifikata koncentriše na jednom mestu.

 

U decembru 1913. godine, Kongres je usvojio zakon o formiranju Federalnih rezervi, a pogurao ga je, navodno zato što je bio ucenjen, novi predsednik Vudrou Vilson, rasista iz robovlasničke porodice, ratni huškač i kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir.

 

 

 

 

Amerika je 1917. godine ušla u Veliki rat, koji je finansiran preko FED, što je značilo njeno ogromno zaduživanje.

Od tada, pa do 2000. godine, američki dolar i britanska funta izgubili su oko 98 odsto svoje vrednosti, zbog inflacija.

Od svih dolara koji su danas u opticaju, preko 95 posto je u stvari špekulativni novac, čiju vrednost određuje potražnja na tržištu nafte.

 

Većinu današnjih medija i dalje kontrolišu moćni korporativni trustovi, na čijem čelu je međunarodni bankarski kartel, upravo oni na koje se sumnja da su potopili Titanik zbog svojih interesa, a već sutradan objavili snimke ledenog brega sa tragovima brodske farbe, jedinog krivca za veliku tragediju.

 

FED je danas jedna od najmoćnijih institucija u svetu, a datum njenog osnivanja smatra se početkom uvođenja Novog svetskog poretka.

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat