» Sufijske priče

Sufijske priče

Sufijske priče

 

 

Brinulo me je to što nemam cipele. Tada sam video čoveka bez nogu.

 

Ko god poseduje lepotu, treba da zna da je ona pozajmljena.

 

Čovek treba da napusti brojne nastambe, da bi jednoga dana stigao kući.

 

Razlog za nesreću je u lošem delu. Pogledaj šta si loše učinio, ne reci: “to je moja sudbina”.

Krivicu traži u sebi, ti si posejao seme...

 

Čak i ako poznaje stotinu jezika, čovek je nem ako njegovo srce i reči ne govore jednako. 

 

Čovek se ceni prema onome što traži.

 

Pitanje se rađa iz znanja, jednako kao i odgovor.

 

Brodu treba voda da bi plovio. Ali, ako voda prodre u brod, potopiće ga.

Šta je voda za brod, to je svet za čoveka.

 

Tugu stvaraju želje koje se neće ostvariti.

 

Onom ko ima dobrog prijatelja, ne treba ogledalo.

 

Budi kao reka u velikodušnosti i pružanju pomoći. Budi kao sunce u nežnosti i milosrđu. Budi kao noć u pokrivanju tuđih nedostataka. Budi kao mrtvac kada si besan i ljut. Budi kao zemlja u skromnosti i poniznosti. Budi kao more u toleranciji. Budi kao što jesi.

 

 

 

 

Počeci sufizma vezuju se za VIII vek, a prve sufije bile su siromašne lutalice, odevene u grubu vunenu odeću, kojom su simbolično izražavale odricanje od poseda i svetovnih dobara (ističući tako svoje razlike od verskih vođa koje su živele raskošno) i ukazivale na pripremu svoje duše za jedinstvo s Bogom.

Gruba i iritantna odeća služila im je i kao stalni podsetnik na to da oseti i potrebe tela ne smeju da ih sprečavaju u postizanju viših duhovnih ciljeva.

U Indiji su to bili asketi, koji su često imali ugled svetaca ili čudotvoraca, zbog mogućnosti isceljivanja, neosetljivosti na vatru, bol i rane, kao i sposobnosti da dugorajno gladuju, zaustave disanje i rad srca, levitiraju, hipnotišu zmije…

Neki od prvih sufija bili su lutajući monasi – propovednici, dok su drugi živeli u duhovnim zajednicama, u kojima je jednako bilo muškaraca i žena. Jedno od najvažnijih njihovih učenja, koje se usmeno prenosilo sa kolena na koleno, predstavlja nauka Eneagrama, pomoću koje se različitim tipovima ljudi omogućava da pronađu sopstveni put duhovnog razvoja.

 

Smatra se da sam naziv sufizma vodi poreklo sa više strana. Verovatno je nastao od arapske reči „suf”, koja označava vunu (i odeću napravljenu od nje), a takođe i čistotu, ali je u njegovom nastanku udela imao i grčki izraz za mudraca – „sofos”, što bi značilo da sufizam predstavlja put mudrosti i duhovne čistote, kojim se, uz meditaciju i kontemplaciju, sve dublje ponire u nesebičnu božansku ljubav.

Iako se sufizam najčešće vezuje uz islam, on sam nije religija, kult ili sekta. Tradicionalni islam, kao i većina drugih religija, Boga vidi kao apsolutno nedodirljivi subjekat, kome je potrebno klanjati se i pokoravati, dok sufisti smatraju da svako ljudsko biće ima mogućnost da mu pristupa neposredno.

Ovakvo učenje nikad nije odgovaralo nosiocima vlasti i nailazilo je na žestok otpor vođa zvanične religije, što je u istoriji često dovodilo do progona, zatvaranja i pogubljivanja pristalica sufizma, iako su svojim delovanjem upravo oni bili najzaslužniji za širenje vere i za razvoj nauke i kulture, ne samo u islamskom svetu, nego i mnogo šire.

Tema ljubavi dominantna je u sufizmu, a svoj najlepši izraz našla je u poeziji, putem koje su sufisti prenosili poruku u vremenima kada su, zbog progona, bili prisiljeni da skrivaju svoje učenje.

O elementu univerzalne, božanske ljubavi, koja je nesebična, bez želje za nagradom i bez straha od kazne, govori i ova poetska molitva Rabije al-Adevije, sufijske duhovne učiteljice iz VIII veka, koja je ovakvu ljubav smatrala za najviši vid mističnog iskustva i potrage za istinom, dok je na religijske dogme gledala kao na zavese koje hodočasnika sprečavaju u tome da spozna Boga Živoga:

„Bože, ako te volim iz straha od pakla, onda daj da u paklu izgorim. Ako te obožavam zbog nade u raj, onda mi ga ne daj. Ali, ako te volim zarad tebe samog, ne ustegni od mene svoju večnu divotu.”

 

 

 

 

Mnoge sufijske zajednice postoje i danas, a najviše ih je na severu Afrike. U njihovom učenju može se, pored islamske, uočiti prisustvo gotovo svih religija: hrišćanstva, hinduizma, budizma…, kao i neki raniji uticaji, kao što su princip svetla, preuzet iz drevnog mitraizma, ili vatre, iz tradicije zoroastrizma.

Sufizam smatra da sve što postoji ima božansko poreklo i ukazuje poštovanje prema svačijem izboru, bez nametanja bilo kakve religijske forme. Takođe se protivi mešanju misticizma sa verskim fanatizmom.

Tako, sufi može da bude svaka osoba, bez obzira na rasu, narodnost i pol, bilo koje religije ili bez verske pripadnosti, svako ko je spreman da se odrekne pohlepe, taštine, arogancije i slepe poslušnosti ljudima ili običajima.

Sufijsko učenje ima brojna skrivena značenja, čiji smisao duhovni vodič u pravom trenutku razotkriva onome ko pređe određeni deo puta ka unutrašnjem preobražaju.

Na putu svako treba da nadvlada sopstvene nedostatke, umesto da osuđuje druge, da ovlada svojim emocijama, umesto da pokazuje nerazumevanje za tuđa osećanja, i da očisti dušu od mana, jer se u skladu sa stepenom njene čistote dolazi do viših spoznaja, dok nečista duša, kao ni prašnjavo ogledalo, ne može da odrazi božansku suštinu.

Da bi se postigao ovaj cilj, potrebno je odgajati bezuslovnu ljubav prema svemu postojećem, jer sve predstavlja različite manifestacija jedne iste stvarnosti. Pritom je veoma važno ostati uključen u ovaj svet, živeti među ljudima, ne odbacujući svoju ljudskost, već samo obuzdavajući one osobine, potrebe i želje koje su u suprotnosti sa univerzalnim, božanskim zakonom.

Čime god da se bavi u zemaljskom životu, sufija to radi najbolje što može, a svoja znanja i iskustva koristi u zajedništvu sa drugima, jer svaki čovek, bez izuzetka, predstavlja ogledalo drugih ljudi.

 

 

 

 

Sema je najpoznatiji sufistički plesno-meditativni ritual, koji se najčešće povezuje sa pripadnicima reda mevlevija, poznatim i kao “vrteći derviši”. Zajednicu je osnovao sufijski mistik Džalal al-Din Rumi, koji je verovao da se kroz ples i muziku može odstraniti veo koji čoveka sprečava u tome da dođe do neposrednog kontakta sa Bogom.

Sema se sastoji od nekoliko delova, od kojih svaki ima svoje značenje i jednaku važnost.

Okretanje predstavlja vrhunac plesa, kojem je cilj da se duša oslobodi uspavanosti u svom fizičkom telu i da se srodi sa Apsolutom.

Svaki pokret tokom izvođenja ovog meditativnog plesa ima simbolično značenje.

Desna ruka, ispružena prema gore, simboliše dotok božanske energije i ljubavi, a leva, usmerena ka dole, predstavlja njeno spuštanje na zemlju i predaju svim ljudima, dok je sam derviš samo kanališe, ne zadržavajući je za sebe.

Ruke prekrštene na ramenima, kao i u izvornom hrišćanstvu, potvrđuju jedinstvo sa Bogom, a okretanjem zdesna na levo izražava se ljubav prema svim bićima.

Odeća vrtećih derviša takođe je puna simbolike. Kapa predstavlja nadgrobnu ploču, crni ogrtač je grob, a bela haljina mrtvački pokrov za ego. Tokom plesa, derviš skida crni ogrtač i tako simbolički izlazi iz groba, odbacujući zemaljske veze, kako bi se sjedinio sa Bogom.

Muzika koja prati obred, izuzetno je važna, jer je ona univerzalni jezik, kojem ne treba prevodilac, pa zbog toga predstavlja najlepše izražavanje ljubavi.

 

 

 

 

Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, dok je zapadne zemlje tresla groznica „seksa, droge i rokenrola“, kod mladih ljudi joj je svojevrsnu kontratežu predstavljalo veliko interesovanje za najrazličitije oblike orijentalne duhovnosti.

U vreme tog, nikad otvorenijeg susreta Istoka i Zapada, veliku popularnost stekli su zen-budizam (japanska i kineska interpretacija Budinog učenja), taoizam (autohtoni kineski misticizam) i indijska misao zabeležena u Upanišadama i Bhagavad Giti, kao i njihove praktične manifestacije u vidu joge i dalekoistočnih borilačkih veština.

Jedna od tada najprimamljivijih zagonetki sa Istoka, bio je i sufizam, odnosno islamski misticizam. Iako uglavnom lišen atraktivne prakse i umeća, dospeo je u žižu interesovanja svojom pisanom zaostavštinom, koju je na vrlo privlačan način, kao univerzalni oblik mudrosti koji je prethodio islamu, svetu predstavio Idris Šah, naglašavajući da je sufizam uvek aktuelan jer nije statičan, već se prilagođava vremenu, mestu i ljudima.

Šah nije bio prvi koji se prihvatio ovog posla. Prethodili su mu istaknuti nemački, engleski, francuski i drugi orijentalisti, koji su sa manje-više uspeha počeli da krče put ka boljem razumevanju sufizma, pišući o njegovim korenima i doktrini i prevodeći kapitalna dela vodećih sufija.

Velika mana ovih pionirskih poduhvata bio je skrupulozan, akademski pristup, koji je u prevodima i komentarima vrlo često bio opterećen muhamedanskom religijom i filozofijom, što je većinu čitalaca, uprkos entuzijazmu i želji za novim saznanjima, dosta zamaralo i odbijalo.

Šah je umnogome pojednostavio ovaj pristup. U maniru pravog sufije, on je dobro procenio mentalni sklop čitalaca kojima se obraća, pa je sa sufizma skinuo veo religioznosti i ukazao na njegovu opštevažeću poruku, uz pomoć nezaboravnih pripovedaka i anegdota protkanih humorom i intelektualnim provokacijama. Ovakav živi prikaz sufizma, kao praktično usmerene psihologije kojoj je jedini cilj čovekovo prosvetljenje, sušta je suprotnost dotad uštogljenom prilazu, negovanom u krugovima orijentalista, na koji se Šah u jednom svom radu osvrnuo sledećim rečima:

„Pokaži čoveku gomilu kamiljih kostiju i pokazuj mu ih suviše često, pa on više neće moći da prepozna kamilu kad je sretne živu“.

 

 

 

 

Idris Šah je preko noći postao autoritet svetskog glasa za islamsku mistiku, što je doprinelo pojavi velikog broja njegovih poštovalaca, s jedne strane, ali i žestokog osporavanja, sa druge. Ipak, njegove dela i danas podsticajno utiču na sve ljude otvorenog duha.

Anegdote o dogodovštinama dobro poznatog spadala i šereta Nasredina Hodže predstavljaju, po Šahovom gledištu, dobro smišljene sufijske parabole, koje čitaoca treba da podstaknu na jedno drugačije opažanje i vrednovanje čoveka i sveta. Šaljivdžija Nasredin, koji je pritom i svešteno lice, verovatno je bio tvorevina nekog nadahnutog i vrlo visprenog sufije, jer je pomoću njegovog lika bilo moguće bezbolno proturiti i među masama proširiti neke vrlo napredne ideje i mistične istine, koje je zvanična religija žestoko osuđivala i zabranjivala.

Mada se i pored jasnih misli i poruka, izloženih od strane samih sufija, ponekad čini da ove priče nemaju neku mističnu poentu, njihova svrha nije samo to da nas zabave, već da nas podstaknu na potragu za dubljim saznanjima o misticizmu u najširem smislu i, konačno, na suočavanje sa sopstvenim umom – uzrokom svih naših problema, ali i sredstvom koje će nam, uz posredstvo sufijske ili neke druge zrele mističke prakse, omogućiti neposredni uvid u objektivnu stvarnost.

 

 

 

 

 

Ogled

 

Šejh Džunajd je imao jednog učenika miljenika. Drugi učenici su bili ljubomorni i Šejh je bio svestan toga.

„On je bolji od vas po razboritosti i učenosti“, rekao je jednog dana. „Ali, da bi vam postalo jasno o čemu pričam, hajde da obavimo jedan ogled“. Naredio je da mu donesu dvadeset ptica.

„Svaki od vas uzeće jednu“, naložio je učenicima. „Ubićete je na mestu gde niko ne može da vas vidi, a zatim ćete s njom da se vratite ovamo.“

Učenici su otišli, izvršili rečeno i vratili se sa ubijenim pticama. Svi, osim Džunajdovog miljenika, koji ju je vratio živu.

„Zašto je nisi ubio?“, upitao je Džunajd.

„Zato što ste rekli da to uradimo na mestu bez očevidaca“, odgovorio je učenik. „Ali, Bog je bio prisutan gde god sam to pokušao da učinim“.

 

 

Prava ljubav

 

Fudajl ibn Ajad nekada je bio drumski razbojnik. Nakon preobraćenja, počeo je da živi bogobojažljivo. U jednom trenu, umislio je da voli Boga na pravi način i trudio se da ublaži posledice svojih razbojništava tako što je pronašao sve svoje žrtve i nadoknadio im štetu.

Međutim, jednoga dana, iz tog stanja prenuo ga je neobičan uvid… Posadio je sinčića na koleno i poljubio ga.

„Da li me voliš?“, upitalo je dete.

„Da“, reče Fudajl.

„A zar ne voliš i Boga, kao što mi to često govoriš?“

„Da, mislim da volim“, uzvratio je otac.

„Ali, kako možeš jednim srcem da voliš obojicu?“

Fudajl je tada shvatio da je ono, što je smatrao ljubavlju, bila osećajnost i da stoga mora pronaći jedan viši oblik ljubavi. Ovaj događaj leži u pozadini njegove misli:

„Ono što se uopšteno smatra najvišim ili najplemenitijim postignućem ljudskog roda, u stvari je najniži od uzvišenih dometa do kojih se može vinuti čovečanstvo“.

 

 

 

 

 

O Božjoj suštini

 

Jedan mujezin u Isfahanu popeo se na vrh minareta i počeo da poziva na molitvu. Tog trenutka, u blizini se zatekao jedan ludak, koga je neko upitao: „Šta radi onaj gore na minaretu?“.

Ludak je odgovorio: „Taj trese praznu orahovu ljusku“.

Kad izgovaraš devedeset devet Božjih imena, i ti se slično poigravaš praznom orahovom ljuskom. Kako može Bog da se shvati posredstvom imena? Pošto rečima ne možemo da iskažemo njegovu suštinu, najbolje je da o tome ćutimo.

 

 

Bezvredna molitva

 

Bio jednom neki ludak koji nije učestvovao u zajedničkim molitvama. Jednog petka, posle velikih teškoća, ljudi su ga nekako ubedili da im se pridruži. Međutim, čim je vođa započeo molitvu, ludak je počeo da muče kao vo.

Pretpostavljajući da mu se povratilo ludilo i istovremeno želeći da mu pomognu, ljudi su ga kasnije upitali: „Zar te nije strah od Boga, kad si počeo da mučeš usred molitve?“.

Ludak im je na to uzvratio: „Radio sam samo ono što i vođa molitve. On je kupovao vola dok se molio, pa sam se oglasio kao vo.“.

Kad su o tom čudnom odgovoru izvestili vođu molitve, on je priznao: „Dok sam izgovarao da je Bog najveći, mislio sam na svoju njivu i stoku, a kad sam stigao do zahvale Bogu, pomislio sam da bi trebalo da kupim jednog vola i tada sam čuo nekakvo mukanje“.

 

 

Pravo svetilište

 

Gospodin po imenu Nasri rešio je da ode na hodočašće u Meku. Tokom puta, stigao je i u Bagdad, gde je posetio nadaleko čuvenog svetog čoveka Džunajda.

„Odakle dolazi gospodin?“, upitao je Džunajd pošto su razmenili pozdrave.

„Iz Džilana“.

„Ko su vaši časni preci?“, opet se oglasio Džunajd.

„Potičem od Alije, gospodara pravovernih, neka je Bog zadovoljan njime“, uzvratio je posetilac.

„Vaš predak je koristio dva mača“, rekao je Džunajd. „Jednim se služio u borbi protiv nevernika, a drugim u borbi sa samim sobom. A vi gospodine, kao njegov potomak, kojim se od tih mačeva služite?“

Nasri je gorko zaplakao kad je to čuo i bacio se Džunajdu pred noge.

„Učitelju, moj hadžiluk se ovde završava. Molim te, pokaži mi put ka Bogu.“

„Tvoja duša je tajno svetilište Boga“, uputio ga je Džunajd. „Trudi se da u tu Božju kuću ne puštaš ništa što je bogohulno“.

 

 

 

 

 

Pohlepa, uslužnost i nemoguće

 

Jedan sufija je rekao: „Niko ne može razumeti čoveka, sve dok ne shvati vezu između pohlepe, uslužnosti i nemogućeg“.

„Ovo je zagonetka koju ne mogu da shvatim“, oglasio se učenik.

Sufija je uzvratio: „Nikad ne tragaj za razumevanjem kroz zagonetku, kad ga možeš steći kroz praksu“.

Potom je odveo učenika na obližnju pijacu, do dućana u kojem se prodavala odeća.

„Pokažite mi vaš najlepši kaftan“, rekao je sufija vlasniku radnje, „jer sam raspoložen da dobro potrošim”.

Trgovac je izneo najlepši uzorak i za njega zatražio veliku sumu novca.

„To je upravo ono što želim!“, uzviknuo je sufija. „Samo još kad bi rukavi bili obrubljeni krznom, a okovratnik imao ukrasnu ivicu“.

„Imate sreće“, rekao je trgovac, „jer jedan takav imam u krojačnici dućana“. Iščeznuo je na kraće vreme, a zatim se vratio noseći u ruci isti kaftan, samo što mu je tom prilikom prišio prethodno pomenute detalje.

„A pošto je ovaj?“, upitao je sufija.

„Dvadeset puta je skuplji“, uzvratio je trgovac.

„Odlično!“, uzviknuo je sufija raspoloženo. „Spakujte mi oba“.

 

 

 

 

 

 

Susret sa pustinjakom

 

Uputio sam se do jedne pustinjačke nastambe u Hindukušu, nameran da posetim njenog Šejha. Ujedno sam hteo razvejati neke sumnje u vezi sa onim što je moglo dokazati stvarno postojanje Skrivenog puta.

Na topao prizor dima, koji se izvijao iz odžaka skromne nastambe, naišao sam tek posle mnogih dogodovština. Čovek u prostom ruhu i čestita izraza lica, sedeo je ćuteći pred vratima isposnice.

„Dobro došao, brate“, oglasio se pri susretu.

Umesto sreće, obuzela me je uznemirenost zato što je on, po svemu sudeći čuvar, ispoljio tako malo poštovanja prema meni.

„Da li si ti čuvar?“, upitao sam.

„Tako me zovu“, bio je njegov odgovor.

„Tražim Starinu, Vodiča“, rekao sam.

„Tako me zovu“, opet je uzvratio odsečno.

Tek tada sam se obradovao tome što me je veliki učitelj nazvao bratom. Kad smo ušli u pojatu, jedno kučence je pritrčalo Šejhu, radujući se njegovom povratku.

„Dobro došao, brate“, pozdravio je životinju.

Istog trena sam se oneraspoložio, pri pomisli da me je tim pozdravom izjednačio s kerom, odnosno da me uopšte nije dočekao s počašću. Ali, bio sam gost, pa sam učtivo prećutao.

Ubrzo se pred nama naša zdela s jogurtom, a Vodič je progovorio u stihu: „Oblačić dima na planini se vije i srce odmah veselije bije. Ljubazna reč za pseto malo i srce je namah u žalost palo“.

Zapanjio sam se, jer je očigledno bio u stanju da čita moje skrivene misli, a zatim su me obuzeli nelagoda i stid.

„Poduči me“, rekao sam.

A on je upitao: „Onom što pevam ili onom što svira moja tambura? Mi nismo u harmoniji, iako mogu da ti čitam misli. Šta si dosad naučio? Šta su te drugi naučili? Osećaš se nelagodno zato što si se otisnuo tako daleko i na kraju puta naišao na čoveka koji ti čita misli. Ovog trenutka misliš da bi i ti možda mogao da se domogneš te moći, pa da je koristiš na radost svog srca. Činim ti se prihvatljivim onako kao što se učenja ponekad čine prihvatljivim ljudima. Ali, da li si ti za mene prihvatljiv? Ljudima nikad ne padne na pamet da učenje možda neće njih da prihvati“.

Prvi put u životu obuzeo me je pravi strah. Potpuno sam, u društvu jednog tako moćnog čoveka na pustom mestu, počeo sam da drhtim.

A Vodič je nastavio: „Moraš da odeš. Još si previše sirov, da bi te oblikovao neki učitelj. Plod moraju dotaći prave stvari, odnosno elementi koji će ga učiniti zrelim. Odlazi, trudi se i radi kako god znaš i umeš. A kada sazriš, moći ćeš pravilno shvatiti iskustvo našeg učitelja Ibrahima ben Adhema, koji se odrekao prestola u Balhu da bi nam se pridružio“.

„On je jednom, dok je koračao putem, ugledao kamen na kojem je pisalo: Okreni me i pročitaj. Podigao ga je i pogledao s druge strane; a tamo je stajalo: Zašto tražiš još znanja, kad ne obraćaš pažnju ni na ono što već znaš?“.

Zaboravivši na trenutak Mudraca, pomislio sam u sebi: „Kamo sreće, kad bi se svakom ukazala prilika za ovakav susret, jer bi tako postalo opšte poznato da u svetu doista postoji učenje višeg reda“.

On je nastavio: „Poruga je česta kazna za znanje. Prepričaj ljudima naš razgovor i pomisliće da nisi pri zdravoj pameti. Pravo znanje se na taj način samo štiti“.

Ćutao sam, ali sam u dubini duše najskrušenije pomislio: „Kako da služim na tom Putu?“.

On se, opet bez reči, obratio mom srcu: „Uvećaj želju za služenjem, pa će ti se možda ukazati prilika da služiš“.

Tek kada sam docnije, kroz učestale napore, dosegao uzvišeno stanje, shvatio sam pravu vrednost susreta sa tim čovekom koji se zvao Šah Firuz.

 

 

 

 

 

Svetilište

 

Otac Nasredin Hodže bio je vrlo poštovani čuvar svetilišta. Ono je, kao mesto hodočašća, podjednako privlačilo lakoverne i tragaoce za Istinom. Od Nasredina se očekivalo da posle određenog vremena nasledi očev položaj.

Ali, samo što je navršio petnaest godina, dob za koju se smatralo da ga čini odraslim, on je odlučio da sprovede u život izreku koja se pripisivala Muhamedu: Idi za znanjem, pa makar i u Kinu.

„Nemam nameru da te sprečavam, sine“, rekao je otac. Tako je Nasredin osedlao magarca i krenuo na put.

Posetio je Egipat i Vavilon, prokrstario pustinju Arabije, pohodio Ikonijum, Buharu, Samarkand i gornji Hindukuš. Drugovao je s dervišima, ali je sve vreme stremio ka najudaljenijim oblastima Istoka. Nasredin je prešao Mali Tibet i probijao se kroz planinske oblasti Kašmira kad se njegov magarac, zbog razređenog vazduha i nedostatka hrane, opružio i uginuo.

Ophrvala ga je žalost, jer je ta životinja bila njegov stalni pratilac tokom svih tih putovanja koja su trajala više od dvanaest godina. Sahranio je svog prijatelja slomljenog srca.

Na njegovom grobu je podigao malu humku i ostao pored nje u tihoj meditaciji, sa planinskim visovima oko sebe i hučnim gorskim bujicama u njihovom podnožju.

Ubrzo su ljudi, krećući se tim planinskim putem na razmeđi Indije i Centralne Azije, odnosno Kine i svetilišta Turkestana, počeli da uočavaju usamljenu pojavu koja je povremeno jecala zbog pretrpljenog gubitka, a katkad besciljno prelazila pogledom preko nepreglednih dolina Kašmira.

„To mora da je grob nekog sveca“, govorili su između sebe, „nekog čoveka izuzetnih postignuća, ako učenik već toliko žali za njim. Ovde je mesecima, a tuga ga nikako ne napušta.“

Zbilo se da je tim putem prošao jedan bogati trgovac koji je, u nameri da izvrši pobožno delo, naredio da se na tom mestu podigne svetilište s kupolom. Drugi hodočasnici su s te strane planine usekli terase i uzgajali useve od kojih se izdržavalo svetilište.

Glas o tihom i duboko ožalošćenom dervišu proširio se nadaleko, pa se ka tom svetom mestu kao hodočasnik uputio i Nasredinov otac.

Sin je prilikom susreta sve to ispričao ocu, a stari derviš je u neverici podigao ruke i uzviknuo: „Dragi sine, znaj da je svetilište u kojem si odrastao i koje si napustio, podignuto na isti način i na mestu na kojem sam ja pre trideset godina sahranio svog magarca“.

 

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari

Chat