» Od asasina do mandžurijskih kandidata

Od asasina do mandžurijskih kandidata

Od asasina do mandžurijskih kandidata

 

Fenomen “usamljenog pojedinca” koji izvršava specijalne zadatke, gde uglavnom spadaju ekstremni kriminalni i teroristički aktovi, sa naglaskom na ubistva, odnosno atentate, star je vekovima, a verovatno i milenijumima…

U naše, moderno doba, većina poznatijih događaja ove vrste okarakterisana je kao nedelo počinioca koji je dotad bio gotovo anoniman (“miran i neprimetan čovek, koji se ni po čemu nije isticao”), a operisao je potpuno samostalno, bez prisustva nalogodavaca, ikakvog posebnog plana, dogovora ili zavere (za koju je, po definiciji, potrebno učešće bar dve osobe, bilo u organizovanju ili izvršenju samog čina), kao i bez nekog jasnog motiva za obrazloženje svoje akcije, koja se najčešće završava hapšenjem, stradanjem na licu mesta ili malo kasnije...

Za razliku od ovakvih ubistava, motiv onih koja obavljaju klasični plaćenici, jedan je jedini i, naravno, svima dobro poznat…

 

 

 

 

Razna tajna društva i bratstva oduvek su već sama po sebi izazivala podozrivost i tihu jezu kod naroda, ali su neka od njih uveliko prevazišla status zagonetne i pomalo sablasne organizacije, stekavši mračnu reputaciju smrtonosne sile koje se treba kloniti, jer uvek uspeva da se obračuna sa svim protivnicima, ma koliko oni bili veliki i značajni.

Put osnivanja jednog od najekstremnijih takvih društava započeo je u Egiptu, u vreme kada je tamo najuticajnija bila sekta ismailita, koja je sledila imama Ismaila bin Jafara. Ona je, između ostalog, zastupala ideju da su sva ljudska dela moralno ambivalentna, a na tim osnovama je kasnije iznikao fanatični ogranak sekte, kojem su ovakva učenja davala potpuno opravdanje (često i podstrek) za određene vrste ponašanja i aktivnosti…

 

Tajni red asasina osnovao je, u XI veku, šiitski musliman Hasan Ibn Sabah. Proučavajući ismailićansko učenje, od religijskih vođa je stekao dobro razumevanje ezoterijskih principa i znanja, pa je vrlo brzo uspeo da se uzdigne na jedan od najviših položaja u hijerarhiji.

Nakon jednog žestokog konflikta sa ostalim vođama, morao je da napusti organizaciju i da iz Egipta izbegne u Persiju. Tamo je za nekoliko godina okupio svoje sledbenike i osnovao novi kult, koji je usvojio mnogo toga od izvornog učenja ismailita, ali sa dodatnom upotrebom posebnih metoda i tehnika za obavljanje specijalnih zadataka, najčešće za izvršenje ubistava, iz religijskih ili političkih razloga.

Njihov naziv (assassins), za koji se prvo smatralo da potiče od imena njihovog vođe i označava “Hasanove sledbenike”, ušao je u engleski jezik, a u sličnom obliku i u mnoge druge, sa značenjem “atentatori” ili “ubice“.

 

 

 

 

Dok su bili na vrhuncu moći, asasini su svima ulivali veliki strah, zbog svog specifičnog načina rada. Izgledalo je da imaju oči i uši svuda, a metodi su im im bili uvek uspešni i krajnje nemilosrdni.

Pripadnik ove tajne organizacije mogao je veoma dugo da živi undercover, pritajen i prikriven maskom, pre nego što bi napao svoj cilj. Ponekad bi godinama unapred učio jezik i usvajao kulturu mesta gde je trebalo da izvrši svoj zadatak.

Bio je majstor obmane i prerušavanja, potpuno posvećen svojoj meti. Poznavao je i metode psihološkog ratovanja, koje se praktikovalo kako bi se buduća žrtva destabilizovala, kompromitovala i učinila lakšim plenom, a u javnosti stvorila pogodnija klima za njenu likvidaciju. Asasin je često, dugo vremena i na različite načine, bio infiltriran u okruženje svoje mete, ponekad i u bliskim prijateljskim odnosima, ostvarenim mnogo godina pre nego što je trebalo da nad njom izvrši egzekuciju.

 

Red asasina imao je klasično piramidalno ustrojstvo, svojstveno svakom tajnom društvu.

Na vrhu se nalazio apsolutni vladar, čija je titula bila “Starac sa planine”. Njemu su hijerarhijski bili potčinjeni niži nivoi iniciranih, od kojih su svi nadole imali sve manje znanja o stvarnim aspektima kulta.

Na najnižoj lestvici, bili su fedavije (fedajini), neinicirani sledbenici sekte, čije ime u slobodnom prevodu označava “žrtvu“ ili “onog koji dobrovoljno rizikuje svoj život“.

Pravi ciljevi kulta njima su bili potpuno nepoznati, ali su ipak bespogovorno slušali naređenja nadređenih.

Šta ih je na to navodilo, pitanje je koje se često postavlja i danas…

 

U elitne odrede asasina bili su uključeni mladi muškarci koji su pokazivali izuzetnu snalažljivost, inteligenciju, neustrašivost, nemilosrdnost i verski žar.

Obučavani su različitim načinima ubijanja, korišćenju svih vrsta oružja, borbi prsa u prsa, maskiranju i psihološkom ratovanju. Pritom je od najvećeg značaja bila njihova fanatična ideološka predanost koja se, do određene mere, postizala stalnom propagandom i religioznim govorima.

Po mnogim izvorima i mišljenjima, obična verbalna verska propaganda, ma koliko dobro osmišljena, nije mogla da bude dovoljno jako sredstvo za proizvodnju ovako disciplinovanih i posvećenih ubica, uvek spremnih da bez pogovora slede naredbe i da, radi izvršenja zadatka, čak i život izgube.

 

 

 

 

Smatra se da je Hasan, upućen u tajna znanja koja uvek uključuju razne mogućnosti programiranja uma i manipulacije čulnom percepcijom, osmislio način da uveri sledbenike kako im izvršenje svetog zadatka, pa čak i smrt tokom njega, osigurava odlazak u nebeski raj.

Hasan je za sedište svoje sekte izabrao utvrđeni grad Alamut (Orlovsko gnezdo), na teško pristupačnoj planini uz Kaspijsko jezero. Prisvojio ga je uz razna podmićivanja i izvesno obeštećenje dato dotadašnjem vladaru, koji se nije usudio da ga odbije, srećan što je uopšte uspeo da sačuva živu glavu.

Neke priče kažu da je Hasan, odmah pošto je zagospodario utvrđenjem, naredio da se u obližnjoj dolini, sa svih strana okruženoj brdima, izgradi “rajski vrt”, sa pozlaćenim dvorcima, bujnim tropskim rastinjem, najukusnijom hranom i, naravno, najlepšim devojkama.

Nisu pronađeni dokazi da je ovakav vrt stvarno postojao u fizičkom obliku, ali je poznato to da je Hasan uz sebe imao saradnike koji su dobro poznavali dejstvo hašiša i drugih opojnih droga, kao i mogućnosti sugestivnog i hipnotičkog uticaja na mlade momke vrele krvi.

 

 

 

 

Pre nego što bi bio poslat na izvršenje misije, najćešće u ubilački (a pritom često i samoubilački) poduhvat, fedajin je, uz konzumiranje maksimalne količine hašiša koju može da podnese, dovođen u ekstatično stanje, tokom kojeg mu je, na ovaj ili onaj način (a svakako je u pitanju ono što se danas naziva programiranjem uma), usađeno uverenje da je umro i dospeo u rajski vrt.

Tamo bi ga dočekao Hasan, u vidu božanskog bića koje će ga privremeno poslati natrag na zemlju, tek toliko da izvrši zadatak koji mu je namenjen, a zatim ga zauvek vratiti u raj.

Nakon ovakve spoznaje, fedajin je bio spreman na sve kako bi obavio svoju misiju. U smrt je odlazio s entuzijazmom, ubeđen da svojim životom kupuje večna zadovoljstva.

 

U drugoj verziji o poreklu imena sekte, kaže se da su ovi zavisnici od hašiša (tačnije, od vizije raja koja im je pomoću njega omogućena), takozvani hašišini, vremenom postali poznati pod iskrivljenim imenom “asasini“…

 

 

 

 

Metode programiranja umova “usamljenih pojedinaca” do današnjih se dana razvijaju, modifikuju i usavršavaju, u skladu sa potrebama vremena, a primena im je raširenija nego ikad…

Današnjim usamljenicima namenjeno je izvršenje veoma širokog dijapazona zadataka, počev od infiltriranja u zajednice ili organizacije, sa ciljem učešća u vlasti, propagiranja određenih ideja, špijuniranja, sabotaža, subverzivnih aktivnosti…, pa do ubistava nepodobnih ličnosti i izvođenja ekstremnih terorističkih aktova.

Za razliku od starih asasina, oni uopšte nisu svesni svog učešća u nekoj “misiji”, jer su za nju tajno programirani ispiranjem mozga, hipnozom, upotrebom teških droga, ugrađivanjem implanata, traumatizovanjem i drugim nasilnim metodama.

Ma koliko lažna bila, uskraćena im je čak i vizija raja, kakvu je Hasan omogućavao svojim sledbenicima, kako bi barem umrli srećni.

Umesto toga, prolaze kroz sve krugove pakla, kako bi im se ličnost iscepala na nepovezane odeljke, od kojih se posle svaki može uključivati po potrebi, pritiskom na za to određeni “taster”.

 

 

 

 

Projekat “Mandžurijski kandidat” (Manchurian Candidate) možda nije zvanično postojao baš pod ovim imenom, ali je pojam usvojen kao kolokvijalni izraz koji označava programiranog “agenta spavača”, koji negde živi svoj obični život, i ne sanjajući da u bilo kom trenutku, na bilo koji način (rečima, svetlosnim ili zvučnim signalom…) može da bude aktiviran za izvršenje nekog, možda i najmonstruoznijeg zadatka.

Izraz je ušao u širu upotrebu zahvaljujući istoimenom romanu iz 1959. godine, američkog književnika Pitera Kondona.

Inspirisana događajima za vreme hladnog rata, knjiga govori o tome da su ljudi na raznim nivoima vojne i političke hijerarhije bili podvrgnuti ispiranju mozga, potpunom menjanju ili delimičnom podešavanju sećanja, kao i drugim programima koji imaju ključnu ulogu u ostvarenju nečijih “viših” ciljeva…

Roman je ubrzo postao veoma popularni bestseler, a podršku za snimanje prvog filma po ovoj priči, koji se pojavio 1962. godine, dao je tadašnji američki predsednik Džon KenedI lično, verovatno i ne sanjajući da će uskoro, kao i drugi ljudi pre i posle njega, postati žrtva neke “produžene ruke” moćnih tajnih programera.

 

Pored ovog filma, 2004. godine je snimljen istoimeni rimejk.

 

 

 

 

Po završetku Drugog svetskog rata, počela je prava ekspanzija širokog spektra eksperimenata sprovođenih nad ljudima, uključujući medicinska testiranja, eugeniku i programiranje uma.

Prebacivanje nacističkih naučnika iz Nemačke u Ameriku, u operaciji “Spajalica”, omogućilo je da se njihov rad, započet u koncentracionim logorima, stavi pod nadležnost i patronat američke nacionalne bezbednosti. Ovim naučnicima dat je novi identitet i oni su postali vodeći ljudi u institutima i na fakultetima širom Amerike, Engleske i Kanade, a Verner fon Braun postao je jedan od glavnih naučnika u NASA.

 

Tajni program za programiranje i kontrolu uma "MK ultra" pokrenut je ranih pedesetih godina i sproveden je na velikom broju američkih i kanadskih građana, bez njihovog znanja i pristanka.

U zvaničnim dokumentima CIA, on je opisan kao program sa 149 potprojekata, od kojih su se mnogi bavili testiranjem ilegalnih droga, upotrebom elektronike i mogućnostima aktiviranja programiranih ljudi daljinskim upravljanjem.

Glavni cilj projekta bilo je ispiranje mozga pojedinaca, kako bi postali kuriri, agenti i špijuni bez ikakve svesti o svom zadatku. U njemu su se najčešće koristile hipnoza, uskraćivanje sna, elektrošokovi, psihičko i seksualno zlostavljanje, kao i razni drugi oblici torture.

Na saslušanju koje je povodom projekta "MK ultra" sproveo Kongres SAD, psihijatar Džuls Romejn je, svedočeći u korist CIA, izjavio:

"Mi sada možemo uzeti čoveka i, posle dovoljno vremena, programiraćemo ga tako da ubije svoje roditelje i pojede ih u supi".

 

 

 

 

Projekti "Plava ptica" i "Artičoka" bili su orijentisani na stvaranje “mandžurijskih kandidata”, kamikaza i supervojnika, kao i na daljinsku kontrolu misli.

U okviru operacije "Ponoćni klimaks", pod vođstvom najviše rangiranih psihijatara u obaveštajnim agencijama, takođe su stvarani "mandžurijski kandidati", programiranjem lažnih sećanja i cepanjem ličnosti, što je pokazalo da nema nikakvih etičkih, finansijskih ili zakonskih prepreka za realizaciju ovakvih programa.

 

Tokom Klintonove vlade, pronađeni su dokazi da je između 1945. i 1974. godine sprovedeno 40.000 najrazličitijih eksperimenata na slučajno odabranim građanima, bez njihovog znanja, u kojima su, pored već pomenutih metoda, bili izlagani jonizujućem zračenju i ubrizgavanju plutonijuma.

 

Danas se programiranje i kontrola uma realizuju uz beskrajne mogućnosti primene sofisticiranih elektronskih tehnologija, medija i oružja za neokortikalni rat. Svet postaje elektronski koncentracioni logor, u kojem se čovek pretvara u bezlični bio-objekat, pogodan za svaku vrstu eksploatacije, apsolutno nezaštićen pred sistemom koji preuzima apsolutnu kontrolu. Sistem globalnog tehnotronskog fašizma koristi najnovije informacione i telekomunikacione tehnologije kao sredstvo kontrole uma, svakodnevno i neometano.

 

O tome se govori u filmu “Stanje uma” (State of Mind), jednom od najboljih dokumentaraca sa ovom temom.

Autori filma, naučnici i teoretičari koji u njemu govore, upozoravaju nas na to da nema nikakvih garancija za uspeh u borbi protiv zla koje nas je okružilo sa svih strana.

Jedino sagledavanje različitih metoda programiranja i kontrole kojima smo izloženi, a koji su ovde sistematično izneseni, može da nam pomogne u aktiviranju drukčjih procesa mišljenja, koji su od presudne važnosti za razumevanje svega što nam se događa i osnova za pružanje otpora.

 

Jasno je da, ukoliko ne postanemo (ponovo) sposobni da tražimo odgovore, da mislimo van ustaljenih kalupa i delujemo samostalno (potpuno zanemarujući ili barem stalno preispitujući ono što nam se “od gore” svakodnevno servira kao bespogovorna istina), neće biti nikoga i ničega, a posebno ne zvanične institucije koja će nas zaštiti od raznih oblika zloupotreba i manipulacija, posle kojih bi možda već za nekoliko decenija termin “slobodni čovek” mogao da izgubi svaki smisao…

 

 

 

 

  • Nazad
Komentari
strelac
Hvala na tekstu, kao i uvek odličan . 5+ hi
  • 16/Oct/2017

Chat