» WTF

Vek 8. marta: Lažno perje kićene neveste

Vek 8. marta: Lažno perje kićene neveste

 

 

Mada od detinjstva znamo da je 8. mart Međunarodni dan žena, poslednjih godina svima je već postalo jasno da je ovaj, kao i nekolicina drugih praznika, masovno obeležavan uglavnom u zemljama gde su na vlasti bili socijalisti i komunisti.

Neki od nas su, igrom slučaja, za ovo saznali čak mnogo ranije, pa su se, onako ispranog mozga, zbog toga našli u gotovo „pravednom gnevu“ usmerenom ka neslobodnom Zapadu, gde ovako nešto ne postoji.

Sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada religioznost baš nije bila društveno-politički podobna, na našim je prostorima vladao, slobodno se može reći, pravi kult 8. marta.

Masovna euforija počinjala je bar mesec dana ranije i zahvatala, bez izuzetka, sve generacije oba pola.

Školarci su uveliko skupljali pare, planirali poklone za učiteljice i nastavnice (a dodatno i dečaci za devojčice), uz brižljivo proračunavanje kako da im koji dinar ostane i za kilo-dva raznoukusnih tvrdih bombona kojima će se svi počastiti tog značajnog dana.

 

 

 

 

 

Veoma je slična, ali na „višem nivou“, bila situacija u preduzećima.

Sindikati su velikodušno drešili kese (koje je trebalo da budu namenjene socijalnim slučajevima, uključujući tu i samohrane majke) za prigodne jednodnevne izlete do popularnih prigradskih ugostiteljskih objekata i za ekstremno neprimerene, neukusne poklone, koje je svaka iole prisebna žena već sutradan zamenjivala za nešto drugo ili, u drastičnijim slučajevima, primenjivala savet Pere Lukovića (za postupanje sa katastrofalnim muzičkim albumima): „Polomi i budi srećna!“.

Mada stvarno „ne želim više da se sjećam“, jednostavno je nemoguće zaboraviti neke od poklona u toj svojevrsnoj „paradi pijanstva i kiča“, koja je kod nas trajala decenijama i još uvek traje.

Šta reći na ideju da se radnim ženama za „njihov“ dan pokloni litarski spremnik za piće (s naglaskom na rakiju) u obliku dečačića čija piša služi kao dozer-slavina, replika statuete koja je već vekovima simbol Brisela?!

Čija li je to inventivnost uspela da osmisli, proizvede, uveze i proturi kopije jednog umetničkog dela (o čijoj se simbolici još uvek vode polemike) u tolikom broju primeraka koji će zadovoljiti potrebe nezasitog osmomartovskog tržišta?

 

 

 

 

 

Igrom slučaja, našavši se u društvu vršnjaka, tinejdžera iz zapadnih zemalja (uključujući Nemačku), mi iz Jugoslavije zaključili smo u razgovoru da oni ne samo da ne slave nekakav Dan žena, nego uopšte za njega i ne znaju.

A nas su učili da je ovaj praznik baš kod njih osmišljen, a uz mnogo truda i borbe izdejstvovan. I to, baš na 8. mart…

Oko izbora samog datuma proslave ženskog praznika postojalo je dosta zbrke i neusklađenih podataka, što je bilo dosta neshvatljivo, s obzirom na to da nije u pitanju drevna istorija, nego relativno sveža dešavanja, od nekoliko desetina godina ranije.

Kada je dan slavlja konačno ustanovljen, o izboru datuma više niko nije ni razmišljao, već su svi događaji koji su mu prethodili i bili povod, automatski povezivani sa 8. martom…

 

Međunarodni dan žena nastao je kao rezultat borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena sa muškarcima. U većini kasnijih dokumenata, novinskih članaka i školskih udžbenika, tvrdi se da je ovaj dan, na nacionalnom nivou, prvi put obeležen u SAD, u znak sećanja na događaje u fabrici tekstila, 1857. godine u Njujorku, kada su radnice u štrajk stupile zahtevajući bolje uslove rada za žene.

 

 

 

 

Na istom mestu, 52 godine kasnije, ponovo je došlo do protesta i obustave rada, koja je započela krajem novembra 1909. godine. Ovaj štrajk, u kojem su uglavnom učestvovale jevrejske imigrantkinje, nekvalifikovane radnice kojima je zbog toga plata bila znatno manja, završio se u februaru 2010. godine, donošenjem tzv. Protokola o miru, koji je štrajkačicama garantovao povratak na posao, kraće radno vreme, povećanje dnevnica i jednake uslove rada za one koje su uključene u radničku uniju i one koje to nisu.

Nešto više od godinu dana kasnije, 25. marta 1911, ponovo u istoj fabrici koja je zauzimala osmi, deveti i deseti sprat zajedničke zgrade, izbio je veliki požar.

Pošto su se izlazi na stepeništa zaključavali, kako bi se smanjila mogućnost krađa i neovlašćenih napuštanja posla tokom radnog vremena, veliki broj radnika ostao je zarobljen između zidova.

U samoj vatri ili zbog skakanja kroz prozore, poginulo je 123 žene i 23 muškarca, a 71 osoba prošla je sa povredama bezopasnim po život.

Istraga je utvrdila da je požar započeo na osmom spratu i da ga je, uprkos tome što je pušenje u prostorijama bilo strogo zabranjeno, izazvala cigareta kojom je zapaljen tekstil i drveni stolovi za krojenje.

 

 

 

 

U znak sećanja na ovaj događaj, radnički sindikat predložio je uvođenje trajnog memorijala, sa ciljem da se očuva sećanje na žrtve, da se afirmiše dostojanstvo svih radnika, da se bolje vrednuje ženski rad, da se više pažnje posvećuje bezbednosti na radu i socijalnoj pravdi i da se inspirišu buduće generacije aktivista.

Uprkos kasnijim tvrdnjama u proglasima, udžbenicima i novinskim člancima, nijedan od ovih događa nije bio u vezi sa 8. martom, datumom koji je kasnije proglašen za Dan žena…

Međutim, postoje podaci o naizgled sličnoj, a ipak sasvim drukčijoj vrsti protesta, koji su bili povezani baš sa ovim datumom. Naime, nakon pokušaja državnih vlasti u Francuskoj da zabrane uličnim prostitutkama obavljanje posla u nekim pristojnijim delovima gradova, one su, u godinama krajem XIX veka, izabrale upravo 8. mart za datum svojih redovnih demonstracija, u kojima su zahtevale „da im se ne ograničavaju njihova radna prava“…

 

 

 

 

Godine 1910. u Kopenhagenu, na Drugoj internacionalnoj konferenciji žena, dogovoreno je da se jedan datum u martu proglasi Danom borbe žena za njihova prava, sa naglaskom na pravo glasa.

Inspirisana američkim delovanjem po tom pitanju, ovo je prva pokušala da sprovede Nemica Lujza Cic, a kada je u tome sprečena, inicijativu za uvođenje praznika preuzela je nemačka Jevrejka, komunista i feministkinja Klara Ajzner Cetkin (1857-1933). Predlog je javno iznela u avgustu iste godine, u Narodnoj kući, a već sledeće godine praznik je proslavljan 18. i 19. marta, u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Danskoj, a obeležile su ga mnoge demonstracije feministkinja širom Evrope.

Godine 1912, žene u Francuskoj su takođe zatražile pravo glasa, koje podrazumeva i mogućnost da budu izabrane, a zatim žene u Holandiji, Švedskoj i, godinu dana kasnije, u Rusiji.

Osmi mart se, kao datum ženskog praznika, još uvek nije pominjao…

 

Izborivši se za pravo glasa na izborima, žene su formalno dobile značajnu mogućnost da utiču na politički život u zemlji, pogotovo zato što ih je u izbornom starosnom dobu bilo više nego muškaraca, pa je njihovo biračko telo bilo brojnije u odnosu na muško.

Međutim, pokret za emancipaciju nikad se nije previše orijentisao na zaštitu ženskog naslednog prava, ravnopravnost polova u bračnoj zajednici, pravo na materinstvo i olakšice u vezi s tim…, već uglavnom na politička i radna prava žene.

Zvanično stekavši pravo političkog glasa, a sa gotovo nepromenjenim statusom u okviru porodice i društva, žena je lako mogla da postane deo kontrolisane političke pešadije, na čiji će se glas uticati pomoću ograničenja (ili čak ucena) u drugim oblastima života…

 

 

 

 

Institucija „jevrejske mlade“ specifični je vid onoga što se kod mnogih naroda naziva „podmetanje kukavičijeg jajeta“ i predstavlja tradicionalni modus preuzimanja vlasti i sprovođenja kontrole putem smišljeno infiltriranih žena.

Metod se primenjuje već hiljadama godina u zemljama gde postoji ovakav interes, uz fizičku likvidaciju ili zavereničku diskreditaciju vođa i elite domicilnih naroda, uništenje njihove tradicije i kulturnih dostignuća, prisvajanje državnog bogatstva i ustoličenje sopstvenih „legitimnih“ naslednika na mesto vladara, radi postavljanja društvenih parazita na najviša mesta u hijerarhiji i stvaranja eksploatatorske države koja će crpeti sve resurse naroda, sve dok ih ne iscrpi i krene dalje... 

 

Prvi zapisi o korišćenju „judejske neveste“ odnose se na persijskog cara Ahašveroša, odnosno Kserksa I (koji je vladao u prvoj polovini V veka pre nove ere), i njegovu naložnicu, a kasnije ženu Jestiru.

U novijoj istoriji, manje-više je poznato da je upravo uz pomoć ovog metoda osvojen i Hazarski Kaganat (država na teritoriji koja danas zahvata Ukrajinu i zapadni deo Rusije), u VII veku nove ere...

Ovakve neveste su, pod punom kontrolom visokih levitskih sveštenika, specijalno pripremane za svoju misiju. Obučavane su tzv. crnoj tantri, specijalnim tehnikama kojima se u telu aktiviraju negativne energije zvane „sotonin rep“ i na taj način potčinjavaju ljudi putem dosta ekstravagantnih seksualnih aktivnosti, o kojima se mogu naći reljefni prikazi na teritorijama nekadašnjih drevnih carstava, koja su se dugo opirala tuđim mačevima, ali su na kraju srušena ovim, mnogo perfidnijim metodom.

 

Dobro obučena nevesta vrlo je brzo i lako ostvarivala potpunu moć nad muškarcem (naravno, u pitanju je bio vladar ili neko na vrlo visokom položaju u državi) i na taj ga način pretvarala u potpuno kontrolisanu marionetu.

 

 

 

 

Jestira je bila poreklom Judejka i zvala se Hadasa, ali joj je, prilikom slanja u „svetu misiju“, dato ime Ester, što na hebrejskom znači „sakrivena“.

Ovo ime je samo jedna od varijanti naziva vodećih drevnih božanstava crnog kulta Meseca, u koja spadaju Astarta (noćna zvezda, boginja neba), Ištar (boginja seksualnosti, koja je prvobitno bila muško), Izis (sestra i žena Ozirisa, koja je sa njim rodila egipatskog prestolonaslednika Horusa)…

Sva ova božanstva koja su, između ostalog, bila u vezi sa žrtvovanjima, incestom i sakralnom prostitucijom, i danas imaju veliki značaj u „mističnom feminizmu“ i satanističkim kultovima posvećenim „dovođenju na vlast antihrista, potomka devet kolena bludničenja“.

Kada je Ester, udavši se, postala persijsko-midska kraljica, vrlo je brzo uspela da od Kserksa udalji sve ljude od poverenja, uključujući i njegovog glavnog savetnika Amana, koji je uspeo da razotkrije judejsku zaveru za preuzimanje vlasti.

Sve je rezultovalo time da zombirani vladar, potpuno zavistan od svoje manipulativne žene, negledačke potpiše dokument na osnovu kojeg je pobijeno 75.000 pripadnika većinskog starosedelačkog naroda, dok judejskim zaverenicima ni dlaka s glave nije zafalila…

 

 

 

 

U starozavetnoj Knjizi o Jestiri, ova je priča malo drukčije prezentovana, pa stoga nije ni čudo što se i danas spotičemo oko zamenjenih teza i demistifikacije praznika koji obeležavamo.

Dan masovnog biblijskog pokolja „goja“, većina Jevreja na svetu i danas slavi kao Purim, jedan od najradosnijih i definitivno najrazuzdanijih praznika, pod maskom još jednog „oslobađanja od ropstva“ (ovog puta, persijskog), u kojem nikada nisu ni bili, ali im se očigledno to tako već dugi niz vekova predstavlja.

Za ovaj praznik, čak im i strogi Talmud dozvoljava sve ono što inače zabranjuje, a štaviše preporučuje opijanje.

U redovnu koreografiju proslave spadaju maskarade, bahanalije i podsmevanje ritualno ubijenom persijskom carskom savetniku Amanu, uz jedenje raznih varijanti (uključujući i mesnatu) prazničnog kolača zvanog „Amanove uši“…

 

 

 

 

Pošto je u vezi sa Mesecom i njegovim božanstvima, Purim je pokretni praznik, pa ne pada svake godine u isti dan, ali se obično slavi između kraja februara i sredine marta.

U iluminatskom kalendaru obreda, ovaj praznik iz razumljivih razloga nije naveden pod svojim imenom, ali je zato 9. mart, nekako slučajno, fiksiran kao Festival Astarte.

Na ovaj datum, svake godine se izvode seksualni rituali, u kojima, pored ostalog što mnogi ne bi želeli da znaju, treba da zatrudni devojčica od 13 godina, odabrana iz redova iluminatske hijerarhije…

 

 

 

 

U istoriji obeležavanja Dana žena, ponekad su se bojažljivo izražavale sumnje u to da je njegov datum namerno vezan za neke druge, okultne praznike.

Sprovedena je „mitološka rekonstrukcija“ nekolicine datuma koje slavimo ne znajući njihovo stvarno poreklo, smisao i sadržaj, a koncentracijom na njih dajemo im veliki značaj, jer „energija teče tamo gde je usmerena pažnja“.

 

Nakon što je radničkoj klasi, u spomen na tempirane radničke demonstracije u Čikagu, 1. maj podmetnut kao Praznik rada, kako bi se u pozadini slavili iluminatsko-satanistički Beltan i Valpurgijska noć, nije da se nije postavljalo pitanje o tome da li smo mi i u drugim praznicima, kao što je 8. mart, samo gomila statista koja praznuje jedno, dok organizatori u pozadini slave nešto sasvim drugo…

Međutim, ovakvi pokušaji demistifikacije u startu su proglašavani za „antisemitističku propagandu“, tako da je novinarima, političarima, rekreativnim istoričarima, piscima školskih udžbenika i narodnim masama, vremenom postalo mnogo bezbolnije da se svi raniji štrajkovi i protesti žena, koji su doveli do proglašenja njihovog međunarodnog praznika, jednostavno antidatiraju baš na nesrećni 8. mart, mada na ovaj datum nije bilo događaja u kojima je neko otpušten sa posla, niti su koga strpali u zatvor zbog protesta i zahtevanja svojih prava, niti se neka od važnih žena u istoriji rodila na taj dan…

 

 

 

 

Zanimljivo je i vrlo indikativno to da se Purim 1917. godine slavio 7, 8. i 9. marta.

Prvog dana praznika, u ruskoj „Pravdi“ osvanuli su „ničim izazvani“ naslovi u kojima se kliče „Slava ženi! Slava Internacionali!“, a sutrašnji dan se najavljuje kao „Dan ženske radničke Internacionale“.

Naravno, ovo nije moglo da prođe bez masovnog odziva.

Sutradan, 8. marta (23. februara, po julijanskom kalendaru), u Petrogradu je izvršen tzv. Februarski prevrat, koji je označio pad poslednjeg velikog carstva. Svrgnuta je monarhija, uvedeno dvovlašće (Ruska privremena vlada i Boljševička vlada) i započeta prva faza revolucije, koja je označila početak konačnog uništenja drevne slovenske kulture, isto kao što je nekada učinjeno sa persijskom, uz gubitak desetina miliona života Rusa i drugih Slovena u decenijama koje su sledile.

Po završetku njene druge faze, pokrenute 7. novembra (25. oktobra) iste godine, kada je zbačena Privremena vlada i uspostavljena puna boljševička vlast (čiji se najviši vrh, kako je kasnije utvrđeno i priznato, sastojao uglavnom od cionista), Lenjin je, na zahtev aktivistkinja, već sledeće godine proglasio 8. mart za Dan žena i državni praznik u prvoj komunističkoj zemlji na svetu, koja je nekoliko godina kasnije dobila naziv SSSR.

Posle Drugog svetskog rata, 8. mart je kao datum proslave prihvaćen i u ostalim socijalističkim zemljama, a Ujedinjene nacije zvanično su ga proglasile za Međunarodni dan žena 1975. godine.

 

 

 

 

Datum 7. novembar, proglašen za dan velike Oktobarske revolucije u Rusiji, gotovo čitav vek su praznovale stotine miliona ljudi, ne znajući da time zapravo slave iluminatski praznik Ponovno rođenje Ozirisa, boga koji je ubijen i rasparčan, a njegovi delovi razbacani na sve strane, da bi ga, zahvaljujući Izidi, kasnije pokupili, sastavili, oživeli i namenili mu vladavinu nad podzemljem i svetom mrtvih, dok njegov sin (i reinkarnacija) Horus pomoću svog svevidećeg oka vlada gornjim svetom…

 

Međunarodni dan žena tako je povezao težnju za oslobođenjem od „idiotizma seoskog života“, „stresnog vaspitavanja dece i vođenja domaćinstva“, „života u senci jednog muškarca“ i „ropstva u kuhinji“, sa uličnim protestima pariskih noćnih dama, Purimom, Astartom i svetom (političkom) prostitucijom, što je u stvari i predstavljalo osnovu marksističkih planova o zajednici žena (tačnije, o „ženama kao zajedničkoj svojini“), putem koje će biti stvoren „revolucionarni obred“, gde će se njihova nepresušna energija usmeriti i iskoristiti za ostvarenje davno zacrtanih globalističkih ciljeva…

 

 

 

  • Nazad
Komentari
strelac
Delikates  hi
  • 08/Mar/2018

Chat